GLOBALNI DUH PITERA BOSMANA

Ових дана велику медијску пажњу изазвао је извештај да је 24.октобра 2010 за градоначелника словеначког приморског градића Пирана, који броји 17.000 становника, изабран др Питер Босман. Рекло би се да је овај радостан догађај био преко потребан јер су информације о хрватско-словеначком власничком надмудривању у вези Пиранског залива, односно Савудријске Вале, заиста дојадиле “и Богу и народу”. Др Босман је члан владајуће словеначке политичке странке Социјалдемократа. Он је по професији лекар са приватном праксом, а бивши је члан Скупштине Пирана. Освојио је 51,4 % гласова и тако поразио досадашњег жупана господина Томажа Гантара. Новоизабрани 54-годишњи жупан др Босман стекао је не само локалну, већ и глобалну познатост буквално преко ноћи! И то захваљући томе што је рођен у Гани, па је јавност његову природну боју коже промптно изједначила са “кожом” актуелног председника САД, Барака Обаме. Тако је од самог подношења кандидатуре др Босман добио један симпатичан, али и теретан надимак “Пирански Обама”. Његова победа прослављена је и у Гани, а надимак и победа одвели су га и до CNN-а… И да није ових дана CNN под критиком због необјављивања ратних информација Wikileaks-a… И да се нисам 2000. године лично уверила да CNN понекад извештава по принципу “далеко од очију, далеко од срца”… И да нисам савременик председника СФРЈ који није имао југословенско држављанство… И да нисам одрасла у земљи Југославији у којој су становници несврстаних земаља улепшавали наш свакодневни живот и као политичари и као туристи… И да не потичем из народа у коме постоји веровање да црнац доноси срећу… (чула сам да је у немачком језику обрнуто, што ми је просто невероватно имајући у знању Гетеово виђење спектра дуге у црној боји!)… И да није, ето, свега тога, мене би опет неизмерно обрадовало што је на жупанским изборима у, понављам, прелепом словеначком приморском градићу Пирану, победио др Питер Босман и што је то објављено на CNN-у!… Обрадовало би ме, али не и изненадило само као информација… Оно што ме је веома изненадило јесте то што је боја коже др Босман-a добила толику медијску пажњу, пред којом ће, верујем, др Босман сада морати дупло да се озноји да своје планиране циљеве и личне вредности изнесе до очекивања народа који још увек, иако је увелико зашао у ЕУ, воли да мултиплицира надања до бескраја… Па је тако на пример већ виђен и за председника, а да није још био ни жупан постао… Изгледа да се Словенија још увек није излечила од југословенских мегаломанских прохтева у смислу “сад и одмах”… Томе сведоче натписи током жупанске кампање : “Питерa Босманa за председника” (Словеније). И нисам само изненеђена, већ сам и заиста фасцинирана како је једноставно стићи до “глобалних ушију” на основу подударности боје родитељског дела коже са постојећим председником САД, Бараком Обамом!... Да ли је негде слободна “кандидатура” за белу родитељску половину?… “СуПиранци” др Босманa, а и ми некадашњи Југо сународници, а садашњи туристи, а који смо те среће да смо дубоко загазили у лепоте Пиранског залива, свакако знамо да др Босман није заслужио свој први мандат примарно преко боје коже… Др Питер Босман је изузетно вредан и цењен становник Словеније, и то још из периода пре него је Словенија стекла своју независност од независности СФР Југославије, 1991. године. Зато сматрам да просто није лепо да ико помисли, а камоли замери, што на ово место није дошао “прави Словенац”. А не треба ни замерити што др Босман, кажу, не говори перфектним словеначким језиком… Није било ни Југословенима лако да савладају “словенске језичке цесте”… Др Босман је, наиме, стигао у Љубљану касних седамдестих година из Гане, као један од 200 афричких имиграната у Југославији, касније Словенији, где је затим дипломирао медицину, и као специјалиста опште праксе запослио се у Пирану. Ту живи са својом породицом, супругом и две кћерке. Више пута сам чула од мештана како је др Босман дуго возио од Љубљане до Пирана, и назад, наиме од куће до посла… Па тако ме не чуди што се толики преваљени пут, макар и преко надимка Пирански Обама, некако прилепио за “хиљаде километара од Пирана до Washingtona”….Све тако сада носећи и додатак од балканског принципа “лако ћемо” на лако освојеној идентификацији са Бараком Обамом… тако некако… Али, свака част др Босманu што се није одмах занео у “лет преко атланско-океанског гнезда” који му је народ исплео…Довољно му је било што је Гана прославила, а CNN објавио…Мало ли је? Па тако др Босман своје личне амбиције није брзометно увеличао да на пример ускоро уђе у аутомобил са непробојним стаклима и отуђи се од народа, нити се залетео да решава спорове Пиранског залива, нити да промовише себе као Пиранског Обаму. У складу са својом основном професијом, своје је предвиђене жупанске планове за просперитет Пирана ставио у форму историјата, дијагнозе и препоруке за третман, па су се ту уместо непробојних нашла “електрична” кола, уместо “Gulf of Piran” - терени голфа, а уместо цопyпроизвода “Пирански Обама” - промоција локалних производа (овде може да се упише доста тога)… А у складу са васпитањем, изјавио је да је срећан и почаствован што је победио… А пре тога: “Поласкан сам поређењем, али ја никако нисам Обама, ја сам Питер Босман и кандидујем се за градоначелника једног малог града”..Па даље: “Желим да будем добар градоначелник. Желим да помажем људима”… А да др Босман заиста жели да помаже људима, мени је било јасно још пре двадесетак година када је у државној амбуланти у Луцији где је био запослен одмах прискочио да ме ослободи запушеног и оглувелог ува у јеку туристичке летње сезоне… Хвала… А да ће постати жупан Пирана, и то ми је било прилично вероватно када сам протеклог лета на централној порторошкој плажи из мора приметила др Питера Босмана како по највећем сунцу шпарта ривом у оделу са пословном “ташном”… (реф. стара реклама за швајцарски часовник: “Док ти спаваш, Дармол ради”)… Само да никада не затамни стакла на тим “сунчаним” возилима… Само да не “запапри” цену на тим голф теренима… Само да што више производа задржи дух “Boss mana”…У свим бојама Луције, Порторожа и Пирана… Objavljeno 6.11.2010 na sajtu NSPM http://www.nspm.rs/komentar-dana/globalni-duh-pitera-bosmana.html

 

NA RUBU PAMETI

На медијску листу очајника јуче се уписао бивши успешни приватни бизнисмен Драган Марић који годинама правним средствима и очајнички покушава да реши проблем са авиопревозником ЈАТ-ом. До сада му у томе није помогао нити штрајк глађу испред републичке скупштине, а пред очима целог њеног сазива који је ту сваки дан долазио на посао, нити петиција понеких самосвесних грађана, нити домаћи, нити европски суд у Стразбуру! На листу очајника ступио је одмах након Зорана Булатовића који је у оквиру штрајка са својим колегама из друштвене фирме одсекао себи прст, тиме претећи да чином самоуништења засени и парцијално самоуништење свога колеге по очају! Драган Марић је медијску пажњу успео да добије тако што је изабрао То место – Председништво Србије – за своје самоуништење бомбом, и то након исписаних 11.000 мејлова. У том мимоходу до ивице смрти и назад до живота, помогла му је, претпостављам по свом израженом професионалном инстинкту психолога, посланик Александра Јанковић која је прочитала његов допис. Потом је уследила права полицијска и неуропсихијатријска хајка. С правом! Суштинско решавање индивидуалног проблема одмах се расплинуло у лекарску причу без граница, у страх властодржаца од помахниталог „народа“ итд. Као потписник петиције г. Марића пре неколико година, и као поштовалац правих приватника који се нису обогатили на јаслама друштвене својине, а уједно и као велики критичар разблуделог правног система, покушала сам да размислим о чему се ту заправо ради. На основу чланака из медија, разумела сам да је г. Марић за време санкција помогао југословенском авиопревознику ЈАТ-у и да је за те потребе направљен фиктивни уговор да би ЈАТ дошао до новца из Ирана, а да је касније тај уговор узет као валидан, па је г. Марић остао кратких рукава. Ако је тако (извињавам се ако нисам добро схватила!), сасвим је разумљиво да Суд у Стразбуру није разумео постојање оваквих уговора. Оваква правна проблематика за време санкција захтевала је предан рад наших судских и скупштинских органа, а не да људи који су помагали друштву (радницима друштвених предузећа), остану често и ван маргина друштва! Чак и да постоји кривица око папирологије, постоји истина око новца! Ко је потписник тог уговора у име ЈАТ-а? Шта је сведочио тај човек? Да ли се неки синдикат огласио по овом случају? Прогласити некога неурачунљивим често је много лако у односу на проглашење истине. Томе теже сва уплашена, недоречена, непрофесионална друштва и појединци! Постати неурачунљив, по аршинима других, то уосталом сваки човек може, пусти ли се низ бесконачно тражење правде у институцијама у којима памети има тек у понеком заметку... Сетих се да је „очајника на рубу памети“ боље од већине психолога описао Крлежа у својим Глембајевима када његов „јунак“ каже да би још човеком могао бити када би му само неко пружио руку... Покушавајући да се ослоним на своју памет, молим државне органе да испитају случај Драган Марић – ЈАТ. Молим некога ко има новац да помогне г. Марићу да исплати дуг (био он „судски“ његов или не), можда откупом права на снимање филма о његовом животу. У овоме часу „Милионер из блата“ истерује сузе на очи и најокорелијих капиталиста... Верујем да „Драганови милиони у блату“ можда не би натерали сузе, али осмех сигурно, при помисли на идеје о милионима који леже у нашем „живом“ блату... Верујем да би г. Марић, када би му неко пружио руку, пружио руку Зорану Булатовићу и његовим колегама да поново постану запосленици и власници својих живота... Није очајан предлог, зар не?

 Jasna Zagorac Simonović

22.05.2009
objavljeno na sajtu NSPM
http://www.nspm.rs/komentar-dana/na-rubu-pameti.html