H1N1 VAKCINA - OD ZAGREBAČKOG DISTRIBUTERA DO BEOGRADSKOG BUDŽETA

H1N1 VAKCINA - OD ZAGREBAČKOG DISTRIBUTERA DO BEOGRADSKOG BUDŽETA

 

Specijalni sud u Beogradu pokrenuo je nedavno istragu protiv bivše direktorke Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Srbije gdje Svetlane Vukajlović zbog sumnje da je zloupotrebila službeni položaj prilikom nabavki vakcina i oštetila budžet za 1.270.000 evra. Bivša direktorka RZZO je, navodno, omogućila kompaniji „Jugohemija farmacija“ da dobije posao na tenderu za nabavku vakcina protiv virusa gripa tipa H1N1, čime je budžet Srbije oštećen za 1,27 miliona evra. Naime, vakcine su plaćene 8,5 evra po dozi umesto 6,5 evra, koliko su iste koštale građane Hrvatske sa kojimq smo do ne tako davno delili jedinstveno jugoslovensko tržište.

 

U akciji pripadnika službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) uhapšeni su i Vladimir Gravar, direktor „Jugohemija farmacije“, i Ljubomir Pavićević, direktor firme „Detap“ koji su kada su saznali da će biti izvršena javna nabavka tri miliona doza vakcina protiv „novog gripa”, stupili u kontakt sa odgovornom osobom u Imunološkom zavodu u Zagrebu (IMZ), inače ovlašćenim distributerom kompanije „Novartis”, čiji je zastupnik za teritoriju Srbije, navodno, bilo preduzeće „Detap”.

 

Kakos u mediji preneli, Vlada Srbije je na sednici 2.11.2009 usvojila zaključak da RZZO po hitnom postupku i u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, započne nabavku tri miliona doza ove vaccine, ali nije imala udela u izvršenju ovog posla, odnosno tenderskoj proceduri.

 

Vakcina H1N1 je inače 2009. godine pretrpela jaku globalnu medicinsku naučnu kritiku, pa su se njena dalja prodaja i primena nekako zaustavile istovremeno, ali dovoljno vremenski da se ošteti srpski budžet, ako ništa drugo.

 

Eto! Budžet pamti sve, čak i kad je u repu događanja, i to kad pravnici zaborave neke osnovne pravne “preambule”, kao na primer da je Hrvatska zasebna država, pa tako i zastupnici stranih distributera stranih proizvođača lekova jesu zakonski nepoznata kategorija u smislu već uspostavljenje legalne distribucije lekova, odnosno kada direktan zastupnik istog proizvođača treba da postoji, jer inače lek ne bi bio ni registrovan, niti imao prednost nad registrovanim paralelnim lekovima! (Institut za virusologiju još uvek postoji u Beogradu).

 

Preći od predstavništva Novartisa u Beogradu do ambulante na vakcinaciju nije baš lako. Naročito kad treba da se pređe skoro pola planete i stigne do Beograda, i to preko zaista lepog Zagreba! Ma, malo je i dva eura po vakcini, koliki je to bratsko-jedinstveni-ruko-put, da vam ja iz svoje “prve farmaceutske” ruke iskreno kažem!…

Samo mi je jako žao što tih zwei eura nisu pošteno zarađeni i razdeljeni, na isti samo direktan Novartis način, naravno iz cene samog proizvođača vakcine (gde god da se ona fizički zakonski proizvodi), kako smo inače decenijama radili, a ne iz džepa građana tj poreznika EU i šire, ako smo mi uopšte neki jedinstveni poreski obveznici, a kako smo, naravno srećom samo neki od nas, poslednjih decenija odabrali da činimo.

 

Prošlo je već 10 godina od kada sam, prilikom boravka u Berlinu, uspela da utrčim u Ministarstvo zdravlja Nemačke i porazgovaram sa jednim ljubaznim zaposlenikom. Bilo je dovoljno par minuta, a više mi tako balkanski nenajavljenoj ne bi ni dopustili, da ispričam “svoj problem”: odnosno visoko kredibilni farmaceutski generalno-zastupnički konflikt sa nemačkim i inim evropskim principalom i da zapitam: Warum (Zašto)?

 

Zatipah, naime, warum ili zašto nemački pravni entitet, multinacionalni partner moje firme, ruši i to nelegalno preko rešenja za registraciju lekova, svog legalnog farmaceutskog zastupnika u Jugoslaviji, i to na svoju profesionalnu, da zanemarim sada kredibilnu štetu? Ljubazni zaposlenik Ministarstva zdravlja Nemačke povukao se nekuda na promptnu konsultaciju i ubrzo se vratio sa jednostavnim odgovorom: tu vam se radi o interesu između Jugoslavije i Hrvatske!…

 

Kakva sad pa Hrvatska, začudih se ja, tada, a začudih se i kad zahvaljujući perfektnom Dojče jeziku svog prijatelja iz Beograda poslah kasnije dopis Saveznom ministarstvu za ekonomiju Nemačke, napominjući da će se, blago rečeno, gungula oko registracija lekova u Jugoslaviji ubrzo odraziti na nedoličnim registracijama lekova u državama bivšeg SSSR, a potom EU i šire, i kad ne dobih nikakav odgovor! NICHTS! Beše to, I sada jeste, meni posebno nepoznato ponašanje nemačkih entiteta na čijem sam poslovnom obrazu iz doba kada je Bon bio glavni grad Nemačke, bukvalno profesionalno odrasla! 

 

Odgovor ne dobih niiti od predstavništa mog nemačkog i inog principala u Zagrebu, a potom niti od Belupa u Koprivnici, Hrvatska, koji se kasnije drznuo da registruje “moje” lekove usred zemlje Jugoslavije, niti od ofisa “Belupa” u Beogradu, niti od bilo koga…

Ali čudila se više nisam. Tačka.

Sve do sada! Sada se čudim kako je gdja Vukajlović, pravnik po profesiji, mogla sebi da previdi da je put od postojećeg srpskog generalnog zastupnika inostrane firme do ovlašćenog-entiteta-ne-znam-koga, a koji na zeleno svetlo treba da se zna koga podnosi tendersku dokumentaciju za uvoz leka po hitnom potupku u Srbiju (nezavisno od (ne)poštovanja tenderskog postupka) vrlo definisan. I kako je moguće da joj baš niko, niti iz Agencije za lekove, niti iz Instituta za imunologiju, niti iz Ministarstva zdravlja nije pomogao da pođe lakšim putem…
Od ambulante do predstavništva Novartisa…

Da li se i vi čudite?

 

Jasna Zagorac Simonović
24.10.2011