VAROŠ VINO

VAROŠ VINO

Trebalo mi je mnogo decenija da tek sada shvatim zašto koristim rečenicu „idem u varoš“, umesto kao sav svet „idem u grad“...

Naime, u apoteci „Varoš kapija“ u Pop Lukinoj ul. u Beogradu svoj apotekarski radni vek provela je moja majka, pok. Mr ph Milica Zagorac, rodj.Jokić.  Ovaj prelepi prostor koji je zaokupljala ta društvena, a potom državna apoteka, svoju je delatnost od nedavno preusmerio u novu delatnost, prodaju vina. To se desilo kada je ovo socijalistički oronulo zdanje napaćeno vremenom, navodno vraćeno starim predratrnim vlasnicima koji su ga renovirali i kao neku uspavanu lepoticu probudili u svom punom originalnom sjaju.  Pa se umesto apoteke u njemu sada nalazi nova prekrasna prodavnica najfinijih vina. 

Meni je to bilo neveroatno smešno i to sa ličnim razlogom.

Pretpostavljam da se svakome od nas ponekad desi nešto tako neverovatno da kada se nekako unazad saberemo ponekad pomislimo da se baš to pripremalo tamo negde u prošlosti za sadašnji trenutak.  

Naime, moj otac, pok Slobodan Zagorac, direktor predstavništva Agrokosovo u Beogradu, bavio se prodajom vina, pa je to meni došlo kao svojevrsni humoristični epilog u kome najviše likuje moj otac jer je mamina apoteka pretočena u prodavnicu vina!  Moj otac je inače bio vedrog duha i stalno je pravio šale, počev od svakodnevne kupovine kombinovanog praška za glavobolju (u to vreme se magistralno pravio) baš od moje majke sve dok se njome nije oženio. Od tada je jedna od njegovih omiljenih destinacija bila apoteka Varoš kapija u koju je dovozio i iz koje je odvozio moju majku kući kad god bi mu to radne obaveze dozvolile. Pa je tako njegov parkirani automobil ispred apoteke postao uobičajeni prizor. Imali smo Citroen koga su moji roditelji kupili od ekproprisane kuće svoje tetke, a koji nas je navozao divnim putevima detinjstva i mladosti. U tom automobilu moj otac je uvek držao po neku flašu vina kao reklamu za svoje nove kupce i potrošače.

Ušla sam u novu varoš prodavnicu „Finovino“ gde su mi pred očima bljesnule sve moguće sorte raznih proizvodjača vina.  Nije bilo kupaca, sve je još novo i spremno za njih! U tom uređenom prostoru setila sam se svih divnih osoba koleginica moje majke, šefice Stepenke, Sonje, Milanke, Koviljke, itd. Kao da su baš one ostavile neki svoj pozitvni duh u ovom prostoru.

Kako mi rekoše dva pristojna mlada prodavca, tu su sada brendovi  vina iz Italije, Španije, Francuske, a ima i puno domaćih koji su se nakon raspadanja naše zemlje usitnili u pregršt lepih flaša raznih imena. Kao da se vino izračvalo u neki svoj prirodni kapilarni krvotok....Ispričah im priču o mojim roditeljima, i o ovoj posthumnoj prekvalifikaciji njihovih profesija u tom, za mene svetom, prostoru. Želeli su da čuju. Neki pristojno vaspitani mladi ljudi.

Ne znam da li bi ikome bilo moguće da isproba sve vrste vina i odluči koje je najlepše. Ali svejedno, čak i da ih sve mogu probati, za mene najlepšeg vina tu nije bilo. Agrokosovo vino, nemaju  ga!  Ispričah im da je moj otac nekih pedesetih godina posle II Svetskog rata uradio prvi izvoz domaćeg vina u Veliku Britaniju i da je o tome tada izvestila „Politika“. I to se mladim prodavcima svidelo da čuju.

Rekoh im da su u nekoj TV emispji rekli da postoji domaće vino koje je pio Sv. Sava, a pili su ga i mnogi naši kruševački i drugi slavni preci pred bitku na Kosovu, ali nisam znala da im kažem koje, pa ako neko zna molim da im kaže.  

Složismo se da je divno što su domaći proizvodjači, makar ih bilo tako puno, sačuvali naše vino.  

Grožđe je ipak isto...

14.12.2017

Jasna Simonović