Од звиждука до Генерал-Жданове или … тренутак са Ђорђем Марјановићем

04.06.2011 | 11:05 | Аутор: Јасна Загорац Симоновић

Овај текст вероватно не бих написала да нису звиждуци неприметно постали права негативна друштвена опсесија, па сам покушала да их повежем са заборављеним звиждуцима којима су мушкарци до не тако давно обасипали жене.

Онако узгред, женски, молим вас да ми нико не каже да остатак света може без Америке шта год у УСА требало да се поправи, расправи, исправи, заборави или “забрави” јер мени се сусрет са Ђорђем Марјановићем не би догодио да нисам у цик зоре нашла, после десетогодишње евроатланске ћутње, мејл од једне глобалне америчке фармацеутске куће који ће, надам се, напокон отворити цивилизовану комуникацију, тако неопходну мени, а и 21. веку! .Тим мејлом попунила сам квоту “радног дана”у времену коме би и Јапанци могли да позавиде: за тили час!

Такав полет некако је природно иницирао мој “турско-југословенски” пешачки нагон, те кренух куда ме срце носи...

Ћаскање са непознатом женом поред мене у градском аутобусу требало је да се заврши само осмехом на њеном депресивном лицу када сам јој самоуверено објаснила зашто не треба да се плаши старости - жене су испред мушкараца у погледу очувања младалачког изгледа, а "они“ треба да се добро изборе за наша “козмо” достигнућа…На то ми она одговори као из небуха фаталну реченицу (достојну "ла фемме фатале"!): „Све више мислим да нам мушкарци никада нису ни били потребни“!

„Све више мислим да нам мушкарци никада нису ни били потребни“! – рече културна, види се образована, са књижевним српским изговором, жена у сред Београда, хеј!?

Неке жене би још увек да избришу мушку заслугу у нашем постојању!?

Толики изгинули, толики сперматозоиди, толики цегери, поправке, деца...толике песме, толико цвеће, толике хумке...

Доживех шок од тренутне спознаје да на "Евином греху” треба још много да се ради!

Прекину нас звоно мобилног телефона, па уместо да смогнем разговор о души, смогох у себи Вердијеве ноте: „Жене су варљиве, мање и више“...

Иако сам баш била свеже похваљена за своју женску милост у једном недавном коментару на сајту "Нове српске политичке мисли", остадох ја сама у тој арији, дубоко замишљена над неправдом жена према мушкарцима! Суздржах се некако да не позовем једну духовно јаку пријатељицу и кажем јој да ми, жене, нисмо ни близу лика пресвете Богородице. Али знадох да би она вероватно још једном проносила часни крст свог пресветлог покојног оца православног свештеника око Атоса, где се налазила, па ми савест не допусти…

И добро је да нисам, јер чудо се ипак мени убрзо догодило!

Потпуно незаслужено, после више деценија, испуни ми се давнашња жеља, затурена негде у преградицама детињства. У улици Ресавској, тамо близу „Малог Париза“, налетех право на маестра балканско-совјетског перформанс поп-рока (може ли ова терминологија да прође у музици?): Ђорђа Марјановића!

Ђорђе Марјановић, и то без гомиле обожавалаца око себе, стоји испред мене као каква анода, са осмехом као да је провео задњих 300 година на мирном Тајланду, а не у СФРЈ и СССР, Ђорђе са „у очима „никад не“ заборављеним сјајем“, са белом косом попут белог Руса, попут белих рукавица, попут белог снега, попут беле раде, попут Београда!

Улетех сасвим природно, без тренутка застајкивања са било чије стране, у разговор који је Ђорђе водио са пријатељем. Улетех, онако у ходу, као да сам већ ту била очекивани пролазник – саговорник, као да ме је неко „укоцкао“ у тај тренутак...

Чувши како Пријатељ говори Ђорђу да се те Ђорђеве песме више не чују, да су заборављене, ја упадох са: „Е, није баш тако!“ – истовремено пружајући Ђорђу своју десну руку коју он прихвати левом и не испусти све док мој „тренутак са Ђорђем“ није прошао...„Баш сам ових дана помињала „Звиждук у осам“ у неком свом писању“, наставих самоуверено...

И сад да неко не би помислио како сам неваспитана да тако упадам људима у разговор на сред улице, морам одмах да кажем да сам одмах дозвала платформу прошлости упомоћ, те објаснила да смо се ми већ били упознали давно када је мој близак рођак Радослав Граић довео Ђорђа на свадбу мог брата у ресторану који се налазио на Звездином стадиону...Па сликовито описах како је дивно певао...(Наравно, заборавила аам да кажем и да ми је бака рекла да смо ми и даљи род по линији источне Србије, али то је било тако дубоко у пућима мог детињства, да је добро да нисам, јер бих изгубила мој тренутак са Ђорђем...

А мој „проговор“ са Ђорђем свео се на реченицу коју сам хтела, ал нисам имала прилику да тада давно изговорим, због гомиле породичних сватова и Ђорђевих обожавалаца, па тек сада рекох:

„А да знате да сам ја од свих била највећи ђокиста!“ Рекох то са нагласком на „ја“ (што заиста ретко чиним) и држећи кажипрст леве руке увис тако театрално на сред улице као да само ја знам да је „Бити ил’ не бити питање је сад“ и заувек ...

„Видео сам ја вас на телевизији“ – убаци се тада у „сцену“ Ђорђев пријатељ...

„Немогуће! Где сте ме видели?“ – осврнух се ка фином господину....

Брзометно ми прође кроз мисли моје скромно појављивање на телевизији: пар валцер корака са учитељем сличугања пре десетак година, па давни пренос певања рефрена песме „Yоу’ве гот а фриенд“ на пријемном на Академији за филм, а који ме је лансирао право у прву клупу на Фармацеутском факултету у Београду! Ех, да сам тада знала тај кажипрст тако да употребим док сам декламовала Оњегина на искривљеном српском језику и изигравала Јоан Баез! Можда се сада не би фармацеутска индустрија толико плашила Фарместовог (моја фирма) Голдијевог чвора који у Женеви чека свој тренутак легално глобално заслужене пажње.

Прође ми кроз мисли и моја позадинска улога на ТВ у којој сам пазила на своју сада покојну силвер шнауцерку Беу док је приказивала моделе за кучиће и у лику Бака Мразице пожелела деци Срећну нову 1996!

Искусна каква сада јесам, закочих у секунди филм својих „јавних наступа“, па кад ми у мисли грунуше снимци Глобал Еартх-а као могућност неког појављивања на ТВ, сва растерећена падох у блаженство једнакости, те из те сигурне „птичје“ перспективе понових фином господину:

„Немогуће! Никада нисам била на телевизији. То су моји рођаци на телевизији, не ја“...

„Ето“, поново се окренух Ђорђу који моју руку није испуштао као да баш ту, у тој Генерал Ждановој, треба ми да изравнамо последњу средишњу деоницу Земљине осе...

“Ето, па сад нам је и Влада донео праву радост, свима, а поготово породици, са Евровизијом!“ - рекох...

Ђорђе из блаженства своје личности оде у још веће блаженство заједничке радости: „Да, да ..Ооо”....Све док, ко други до ја, жена међу каваљерима, не одлуичих да је мој тренутак са Ђорђем истекао и да је Ђорђево велико „хвала“ на моју констатацију да је он „Вечити Ђорђе Марјановић“ мени више него довољно да радосна почнем да певушим „Звиждук у осам“ и полетим низ „немањинску“ цесту...

А куда друго до преко Теразија, где сам једном давно, давно, као најмлађа у групи, изигравала чувара на улазу зграде где је Ђорђе живео док су старије девојчице јуриле уз степенице и добиле би слику од Ђорђа, али их више није имао...Сетих се још једног догађаја везано за Ђорђа, када је мој близак рођак отргао из руку Ђорђа штос слика на сред Теразија, па их и он делио..Ту већ нисам била присутна...

Певушећи „Звиждук у осам“ у свом теразијеходу, ухвати ме смех при помисли шта би било када би неки момак данас зазвиждао девојци под прозор у осам увече! Шта ви мислите?

Вероватно би девојка мислила да је добро „пролупао“...

А када би зазвиждао у осам ујутру?

Вероватно би му неко бацио кајгану на главу ...

Од времена када је Ђорђе био неприкосновени заштитник радости Београда до данас, изгубио се негде и последњи звиждач за девојкама.

Звиждук је замењен печеним кестењем, млечним чоколадама, картама за биоскоп, вечеринкама, мултицолор ружама, да би, не знам опет како, подлегао друштвеној клими губећи се у на брзину склепаним акордима патетичних речи и уступајући руралну романтичност наказном сценарију за евентуални филм „Милијардер без покрића“....

Нажалост!

Из немогућности да се тај евентуални „филм“ сними и инкасира прави новац који би донео добробит балансу живота, симболички речено, звиждук се сакрио и стигао тамо где му је место: у спортске манифестације, добијајући за узврат усхићење постигнутих голова, растерећење сувише притегнутих нерава и нешто што му ни по чему не припада: криминал бедног наслеђа које као олујни торнадо бије у леђа младих људи, а да нема ограде на коју и посрнули могу да се ослоне...

У једној реклами на ТВ, симпатична и виспрена министарка спорта Снежана, која често позива родитеље да децу усмеравају на бављење спортом, недавно је у једној ТВ реклами позвала младе људе да долазе на утакмице. С правом! Не би било лоше да, упоредо са кажњавањима, протутњи овим градом и на пример један ненасилни „Звиждук у осам“ пре свих химни са трибина наших стадиона. Барем док девојке не скупе храброст да буду и оне мало храбре...Не морају сви млади да заврше као у недавно приказаном случају младића који је запросио девојку на Звездиним трибинама, али може понека девојка да причека испред стадиона свог момка, па да то постане неки нови београдски тренд, баш као сплавови...

Али да се вратим мом пост тренутку са Ђорђем….

Таман кад пређох пешачки прелаз код хотела „Москва“ (тад сам већ певушила моју најомиљенију песму Ђорђа Марјановића „Београде“ у којој постоји граматичка мушко-женска (не)нелогичност, али о томе други пут!), испунила ми се још једна мала жеља: Сретох Владана Батића! Онако у пролазу. Натоварена бројним покушајима из прошлости да дођем до министра Владана Батића и безуспешним покушајима да ступим у контакт са адвокатом Владаном Батићем преко Адвокатске Коморе, упитах пролазника Владана Батића: „Радите ли Ви сада као адвокат?“..

„Не, имам тим адвоката који за мене раде тешка кривична дела“ - одговори уљудно, журећи...

„Штета – имам бизнис случај” - успех да одговор предам ветру....

Сетих се тада да се у једном београдском биоскопу давно приказивао филм „ Замео их ветар“...Да ветар не однесе и спокој мог сусрета са Ђорђем Марјановићем, вратих се на почетак….Ресавска...

Ресавска, па Генерала Жданова, па Вишеградска, па Гинеколошко-акушерска клиника где су на свет дошла толика деца...

У тој дугој улици немогуће да нема места за Ослободиоце Београда! Па нас не би било да њима живот није био узет!

Дајем предлог да се Ресавска преточи у Генерал Жданову на некој деоници пута до Гинеколошко акушерске болнице у Вишеградској улици ..

Из Вишеградске иде се у све улице живота...

(3.10.2009.)