БЕЛЕШКА ИЗ ПРАПОСТОЈБИНЕ или... РЕПУБЛИКА КОСОВО СРЦЕ СРБИЈЕ

09.05.2011 | 08:48 | Аутор: Јасна Загорац Симоновић

Како је тешко бити и изаћи из прапостојбине када имаш постојбину. Али постојбине без прапостојбине не може бити, чак а и ако понекад промени назив.

5. новембра 1998., у цик зоре, мој пријатељ-колега Фатон и ја, упутисмо се путем којим се ових дана нерадо иде, од Београда, преко „Дуља“, за Призрен.

Призрен се налази у, по некима, „Републици Косово“, по некима, у „Срцу Србије“, а по мени у оба, и то поред заборављене „сестре“ Метохије.

Мој сапутник често каже „Зови ме како год хоћеш, само немој да ме разбијеш!“

Понесосмо им много Сунца из бивше и садашње престонице путем којим су у супротном правцу годинама долазили камиони и камиони робе за Београд, а који су отхранили моју и моју туђу децу, па се деца размилеше по свету и назад, по свету и назад, и тако редом, без почетка и без краја.

А ја чекала економске таблице да бих се после десет година поново „спустила до Косова“!

„Учку“ нисмо видели (плаше се!), иако сам за њих била спремила једно енглеско „How do you do?“!

Видели смо понеког милиционера, али они више нису интересантни.

Када се пролази тим Сунчаним путем, онда се запишташ шта уопште би човеку и жени да излазе из природе! Није ни чудо што „свет“ стално ту шаље неке посматраче када се цело „холандско сликарство“ сместило на ове дивне просторе. Зар је могуће да су „сликари“ имали неке дурбине чак довде, и то пре сателита!? Што јужније то „вангогастије“...Чини ми се да на сваког човека на Косову долази по један ТВ сателит, тако да људи нису ту и кад би хтели бити. У свету су! Баш ме занима шта би било када би се те печуркице склониле са кровова!?.

Договарасмо се мој колега и ја да ли ћемо прво код наше „прве љубави која заборава нема“, фабрике лекова Фармакос, или код „друге љубави од које још живимо“, фабрике санитетског материјала Принтекс, али нам „знакови поред пута“ променише правац. „Амбулантна кола хуманитарне организације Мајка Тереза“ испред нас! Не волим да се понашам директорски, али овога пута одмах дадох наредбу да кренемо за првом дамом албанске нације која сликане свеце нема, а светице има: Ноне Терезом.

Мој колега у Приштини нађе свог брата, па нам Скендер показа пут који води до насеља Врањевци, где је „срце“ хуманитарне организације Мајка Тереза и где се српски одавно није чуо. Кажу. Да сам знала да нас тамо чека један фини „полиглота“ албанске националности, др Гани, и његова љубазна медицинска сестра смела бих ја да дођем и сама. Испред амбуланте је стајао дугачак ред људи који су, надам се, касније стигли на ред код доктора и добили лек. Као да ниједне регуларне здравствене установе и апотеке нема на овим просторима!

Онако трговачки навалих на доктора да причам о економској сарадњи (време је за економију на Косову!), а и да би ми у Призрену остало више времена за пријатељска дружења. Познајемо више људи.

Убрзо, међутим, схватих да појма немам шта је то заиста хуманитарна помоћ! Па тек сам пре пар дана први пут у пословном жћивоту поклонила 1100 паковања једног лека за децу оболелу од цистичне фиброзе.

Стигох ипак да позовем др Ганија у Београд. Хоће са нама да сарађује. Тако бих му радо показала Клинику за кардиоваскуларне болести у Београду која је недавно добила високу награду „у свету“, а у коју пацијенти са Косова и Метохије и даље долазе! (Не знам када су лекари са Косова, међутим, престали да долазе!?). На тој Клиници ускоро ће се вршити још сложенији подухвати - трансплантације. Медицина је напредовала. И вешташко срце куца тика-така.

Али не на Косову...

Презаузет доктор, који од пацијената у 92 амбуланте хуманитарне организације Мајка Тереза не може ни главу да дигне, још нема ни телефакс апарат, а камоли времена да решава међуљудске односе због који су се људи у толиком броју заређали испред врата.

Па ипак, прође ми кроз главу да би Нона Тереза сигурно отворила врата свим болесницима свих нација, а да би неки фин „домаћин или домаћица“, када би их било, рекао људима да не стоје на улици када толике здравствене установе зврје празне!

Призрен је оно што је и некада био: пријатељски град. И што ће опет ускоро бити: домаћински град.

Када се увече упале светла, са терасе праисторијског хотела Теранда осетиш вечност! Чује се „музика“ са цркава и џамија, али све некако лепо у глас! Начуљих уши да чујем и звуке понаособ. „Оркестарски модел“ није спасао ни једно Сарајево, а камоли мали Призрен! Ја бих то један, па други, па заједно, па тако редом. Без почетка и без краја.

Ставили се јад и беда руку под руку! Чак и они знају да ништа на овом свету не може само!

Џамија, у коју уђох боса, чека реновинање, ваљда „преко сателита“!

Баш као и запуштена Грачаница у коју касније уђосмо са „Добар дан“ свештенику, а свештеник нама пожеле „Помоз’ Бог!“. Хтедох рећи да и Богу и „Боговима“ треба понекад помоћи, али ме дочекаше ископане очи Симониде! Који ли је то „женомрзац“ учинио?! Можда су зато жене по кућама на Косову још увек толико скривене...Па уписах у Књигу утисака у Грачаници „На сунчаном путу“, а мој колега исто то, само „иза“, па научих од њега да за нас има и „иза“. Тамо већ не бих смела сама...

У Призрену ми имамо своја три бивша директора Фармакоса. Нису само мужеви и државе понекад „бивши“, већ и директори!

Садашњи директор, наш пријатељ Славе нахрани нас тако добро да из кафане нисмо ни морали излазити!

Некадашњи директор, наш пријатељ Фадил нахрани ме још више, тако да ја леблеблијама, а он скоком, ја печеним кестењем, а он скоком, ја колачима, али физиолошке могућности човека су ипак ограничене!

И јесте леп човек, као што примети моја посматрачка рођака која се ту задесила, весео!

И јесте лепо обучен када у „облацима“ стално види неке паре! И када су се три лепе ћерке поудавале. И то добро. Само не раде.

Постоји и трећи, бивши директор, наш шријатељ Скендер, али њему стигох да пошаљем само поздрав. И то преко тућних очију заједничког колеге, нашег пријатеља Бајрама, у којима још увек станује нада. Каже Бајрам да се срећу сваки дан у неком кафанчету. А ја памтим директора са конгреса реномиране немачке фармацеутске куће у Марбелли, па ми се већ дуже времена некако не да поновни пут у Шпанију. Како то ја у Шпанију, а мој бивши директор ни у Београд више не долази!?

Климнуо главом ипак, каже Бајрам, васпитани Скендер Славету у поворци на некој сахрани. На сахранама се сви наши југословенски народи и народности некако сложе! Ваљда се тада присете да ће и сами једнога дана бити сложени!

А „нова љубав“, сиромашни честити Принтекс, фарика санитета, има новог директора...

Када бих могла, послала бих му одмах амбулантна кола Мајке Терезе! Каже да хоће да ради са нашом фирмом Фармест, а ми већ радимо 8 година. И то успешно!

Јад и беда иду руку под руку! Шта би мом оцу пре двадесет година да учествује у отварању фабрике Цоца-цоле и извози косовско-метохијска вина за Немачку!? Шта би оснивачу Фармакоса Мр пх Драгољубу Јанићијевићу да сакупља лековито биље и отвара фабрику лекова Фармакос!?

Шта би некоме да на потезу Приштина – Призрен (Те Дуле) прави природни сценарио за „холивудске“ ратне филмове!?

Занемесмо мој колега и ја! И од јада, и од беде, и од свега!

И би ми жао што једном приликом нисам снимила јецај једног старовременог Шиптара у Словенији који је седео на камену и плакао над горком судбином своје унучади. Тако плакао да би се сваки европски камен растопио!

Па да се тај јецај пусти преко сателита!

Јад и беда чекају неки новац!

После Тита, обећање лудом радовање!

Испрати нас мој и наш пријатељ ФадиЉ са осмехом! Поверова ми да смо дошли само због пријатељста, а не због посла.

Рече ми да неки силни имагинарни милиони долара чекају да се уложе у фабрику лекова Фармакос.

„Биће твоја“, и то ми рече.

„Ако дају“, одговорих ја њему, „дајем и ја још толико имагинарних милиона!“

Било је посматрача око нас, па не стигох да додам да сам ја из „народа“ који и коњима пола даје, а камоли људима, а да смо он и ја из „два народа“ који коње разумеју много пре него што је Роберт Редфорд снимио „Шаптача коња“!

Али, шта оно би Роберту Редфорду да пусти онако лепу испражњену жену да оде на крају филма!? Што не потрча за њом?! Ту сцену треба да сними поново, и то после доласка на Косово! На Балкану то ниједан мушкарац не би учинио!

По савету свих наших пријатеља, пређосмо мој колега и ја назад ту неку замишљену границу „Косова“ и „Србије“ за видела дана.

Где је, бре, уопште та Метохија?!

У ресторану код „Жалосне врбе“ (нека имена на Балкану заиста треба мењати!) на југу „Србије“, већ друга слика! Младић конобарише од пет ујутру! Рекох му „дивно“! Па зато је уморан и не може да попамти целу наруџбину! Доста је памћења, мислим се ја, и за слонове 600 година је много!

„Записуј“ - рече мој колега Шиптар или како се већ тај народ зове.

Када би записивао, ја бих наручила и моје омиљене, леблеблије.

Нагазисмо назад ка нашем „вештачком срцу“ Београду пуном дозвољеном брзином! Ми већ тамо радимо на вештачки, али ипак економски погон.

На Брезовицу, нажалост, нисмо стигли да одемо.

Ако Човек и Људи дозволе, прихватам „позив на „парти“, макар и холандска музика свирала све до зоре.

За ту прилику позвала бих све бивше.

Само да још „Славе“ климне главом мало јаче, па да Сви стигнемо што даље од праисторије.

А када би албански очеви разговарали, ако не са женама, онда са кћерима, можда би се као ретко до сад у исторјии Косова, дешавало да се шармантни „Срби“ много чешће загледају у очи лепих „шиптарских“ кћери, и обрнуто. Онда ни по дану ни по ноћи не би видели никакву границу.

Не може се „Ван Гог“ више тако сурово реметити!

(8. новембра 1998)