PARISKO PERCE - OLIVERA KATARINA...

24. decembra 2009. na badnje katoličko veče, u Centru Sava u Beogradu održan je jedan od malobrojnih koncerata umetnice Olivere Katarine kome sam prisustvovala na preporuku ranijih gledalaca.

Iako se nije obistinila nečija zlonamernost da Oliveri niko iz ekipe neće doći, a na koju nam je odmah emotivno ukazala nudeći svoj uplakan jastuk kao dokaz (njemu se veruje na reč), i srećne uzdahe olakšanja koje i nije trebalo da joj opraštamo jer ovakvim koncertima prisustvuju uglavnom ljudi koji oprost nude na blanko…Iako se, eto, srećom nije “to” obistinilo, mi smo opet na sceni videli samo Oliveru, i to dosta dugo pre nego što smo počeli da uživamo i u “kansko-juniorskom” tamburaškom orkestru, te nadahnutom “herojskosrpskom” lirskom horu i “duploplodnom” ženskom kvartetu…

A kako i ne bismo kada se na sceni pojavila vremešna dama neslućenog energetskog i svetski priznatog autentičnog glasa, decenijama skrivanog, i od sebe i od nas i od ne znam čega, sve dok pre nekoliko godina nije kucnuo čas da se zvezde ponovo poklone pred zvezdom Olivere Katarine, a da je mi ponovo zaslužimo…

U raskošnoj crvenoj odori, bez crvenih papuča, samo su štikle bile višak, sve dok ih nije skinula i ponovo pred nama i zaigrala…Skromno, malčice više nego skromno…

Impresivan koncert Olivere Katarine počeo je “najženskijom” pesmom ever-and-ever green “Sedim u jednom pariskom lokalu” (od koga mogu još uvek da se naježe svi lokali, čak i beogradski i briselski), i to u takvom uzdasnom simbioznom naboju umetnice i publike, da me ne bi čudilo da je cela Francuska zaćutala baš od te “virtuelne” scene, a ne samo “ženski vrsan” Salvador Dali!

Tražeći “oči kao tvoje” ipak nam je otkrila da će “sa one strane “ovozemaljskog života” našu prima-umetnicu sačekati njena velika ljubav…Intrigantna bila, intrigantna i ostala, za sve obožavaoce i ine…

I da nije na tv-promociji koncerta najavila pregršt emocija, publika bi opet od zanemela pred energijom glasa čiji raskošan domen teško da bi i Tesla mogao “unaučiti”…U ovim godinama!

O Oliveri Katarini je mnogo toga poznato i nepoznato…

Umetnica koja je akumulirala samoću kao protivtežu svom munjevitom mladalački-dostignutom velikom životnom trenutku, i iskoristila ga najpametnije: kao svojevrsan dar lepo odgojenom sinu, kome nije propuštala da daje podršku nekoliko puta čak i sa bine (kao da je kod kuće), ipak nam je malo više otkrila sebe kroz “malu devojčicu” u njoj koja i u prepunoj dvorani vidi roditeljstvo, kroz “majku” u njoj koja se imenom nadovezuje u potomstvo, kroz “ženu” u njoj željnu očiju i u vidiku i u nevidiku…

Diva koja nam je kroz horsku pesmu “Tamo daleko” dovela Srbiju tako blizu, a kroz “Ko to kaže” zapečatila “Srbiju u ratu” na broju “tri” (Hvala Bogu, gotovo je!)…Dama koja nam je “Kosovo i Metohiju” dočarala kroz jednostavan crtež zahvalnosti kojim su je na sceni darivala deca izbeglice…Umetnica koja nas je ušuškala u živi pomen na šu-šu-šu-šumadijski rok, koja nas je “uđelemila” u cigansku himnu, ipak nas je povezala sa realnim trenutkom zahvaljivajući se nekoliko puta gradonačelniku koji je jedini, i podvučeno jedini, pomogao da održi koncert…Đilas…(hvala i od mene)…

Na koncert stigoše buketi, poljupci, zagrljaji, korpe cveća….

Ne stiže par reči podrške, pozdrava, cvetića ili barem perceta od glavnog glumca “Skupljača perja”…Eh, gde je taj Holivud!?

Ali! Ima još Božjih dana…

I koncerata…

Jasna Simonović

28.12.2009