VELIKA GOSPA – ISPRUŽENA RUKA
Nije bio prošao ni ceo jedan dan od kako sam svom potomku u vožnji ponovila vaspitnu lekcija da kad god je u mogućnosti treba da prosjacima.da novac.
„Nije lako ispružiti ruku”, naglasila sam. “A ako nisi u mogućnosti, važno je da ih vidiš”, dodala sam…
NIje prošao ni ceo jedan dan, a moja se lekcija našla izazvanom jednim na izgled jednostavnim, a na čitanje detinje napisanim “proglasom” ni manje ni više nego na vratima jedne predivne beogradske crkve koja je poznata po dobročiniteljstvu, naime pruža ruku mnogim ljudima koji se teško nose sa domaćim peripetijama i bremenima, a sve više je ne zaobilaze niti dijasporni povratnici na domaće
Božje staze, a svakako je najvažnije da je i na Pravom putu našeg najvećeg Crkvenog Veledostojnika, Patrijarha Irineja…
Na vratima je (rukom) pisalo:
“Draga braćo i sestre, molimo vas da ne dajete novac nikome ispred crkve i u porti jer su drski i ne slušaju crkvu i kradu iz crkve. Uprava Crkve”!?…“Ne dajete novac” bilo je podvučeno!?
Draga braćo i sestre,
Kada sam pročitala nespretni tekst, i to baš na Veliku Gospu, odmah sam se “zacrvenela”, i to najpre pred Bogorodicom…
Preskočiću svoju prvu asocijaciju - scenu u romanu “Jadnici” Viktora Igoa u kojoj Sveštenik uzima krivicu glavnog “junaka” Žan Valžana na sebe pred goničima zakona - i reći da sam odmah sa razumevanjem pročitala tekst i da sam u potpunosti razumela revolt “pokradenog” (ko od nas nije nekad bio pokraden, čak i kad nema šta da mu se ukrade!?), a posebno sam osetila tugu “neslušanog” (kako čuti ako prvo ne slušaš?!)
Ali kad se, potom, “stavih u cipele prosjaka”, pomislih: kuda li se ide sa praznim stomakom, pa još i sa praznom rukom?!
I bi mi žao, i tad i sad, što se revolt i tuga ne udruže u neku lepšu dobrodošlicu “posrnulom čoveku” od proglasa onima koji još nisu posrnuli (ili jesu, pa ne znaju) da ne udeljuju novac (silan li je!)…
A tek je bilo prošlo desetak dana od kako sam u tekstu “Dah u duhu života”(ref 1) na samom kraju napisala: “Uraditi sebe” možda bi trebalo da bude prvi jutarni izgovoreni poziv, pre molitve, kojim bi sveštenici, u kom god Božjem hramu, na kom god jeziku, i kojim god pismom, dobrodošlicom dočekivati “čoveka” koji je privremeno ispustio “dah života” ili se ufiksan ili neufiksan bori za dah života”…(ref.3)
A ja bih na primer volela da pročitam sledeće:
“Ako u ruci imate isprošen dinar, uđite, daćemo vam još jedan”…
Nije prošlo ni dve godine od kako sam u tekstu “Svećica iz Aleksandrovca” (ref. 2), a u povodu Ispraćaja gdina Patrijarha Pavla, napisala: “”Patrijarh Pavle ostavio milione Crkvi”…negde u meni naslovnica nekog dnevnog lista ovih dana…Pola odmah najsiromašnijima!”…
Ja ne znam da li Crkva pola daje najsiromašnijim (ili više), ali verujem da je tako!…Bilo da stiže direktno ili indirektno (Čudni su putevi Božji) …U to me je po ko zna koji put uverila i meni ispružena ruka - sms-poruka uvaženog gdina Đakona u zoru velikog praznika Velike Gospe na kojoj je pisalo:
“Sačuvala si Devojašto i pored toga što si rodila, i nisi po usnuću svet ostavila, Bogorodice; prestavila si se za život jer si Mati Života, i molitvama Svojim izbavlja duše naše! Tropar Praznika”….
Dovoljno da stavim novčić u jednu ispruženu ruku ispred Crkve…
Jasna Zagorac Simonović
