БЕЛЕШКА ИЗ ПРАПОСТОЈБИНЕ или... РЕПУБЛИКА КОСОВО СРЦЕ СРБИЈЕ

09.05.2011 | 08:48 | Аутор: Јасна Загорац Симоновић

Како је тешко бити и изаћи из прапостојбине када имаш постојбину. Али постојбине без прапостојбине не може бити, чак а и ако понекад промени назив.

5. новембра 1998., у цик зоре, мој пријатељ-колега Фатон и ја, упутисмо се путем којим се ових дана нерадо иде, од Београда, преко „Дуља“, за Призрен.

Призрен се налази у, по некима, „Републици Косово“, по некима, у „Срцу Србије“, а по мени у оба, и то поред заборављене „сестре“ Метохије.

Мој сапутник често каже „Зови ме како год хоћеш, само немој да ме разбијеш!“

Понесосмо им много Сунца из бивше и садашње престонице путем којим су у супротном правцу годинама долазили камиони и камиони робе за Београд, а који су отхранили моју и моју туђу децу, па се деца размилеше по свету и назад, по свету и назад, и тако редом, без почетка и без краја.

А ја чекала економске таблице да бих се после десет година поново „спустила до Косова“!

„Учку“ нисмо видели (плаше се!), иако сам за њих била спремила једно енглеско „How do you do?“!

Видели смо понеког милиционера, али они више нису интересантни.

Када се пролази тим Сунчаним путем, онда се запишташ шта уопште би човеку и жени да излазе из природе! Није ни чудо што „свет“ стално ту шаље неке посматраче када се цело „холандско сликарство“ сместило на ове дивне просторе. Зар је могуће да су „сликари“ имали неке дурбине чак довде, и то пре сателита!? Што јужније то „вангогастије“...Чини ми се да на сваког човека на Косову долази по један ТВ сателит, тако да људи нису ту и кад би хтели бити. У свету су! Баш ме занима шта би било када би се те печуркице склониле са кровова!?.

Договарасмо се мој колега и ја да ли ћемо прво код наше „прве љубави која заборава нема“, фабрике лекова Фармакос, или код „друге љубави од које још живимо“, фабрике санитетског материјала Принтекс, али нам „знакови поред пута“ променише правац. „Амбулантна кола хуманитарне организације Мајка Тереза“ испред нас! Не волим да се понашам директорски, али овога пута одмах дадох наредбу да кренемо за првом дамом албанске нације која сликане свеце нема, а светице има: Ноне Терезом.

Мој колега у Приштини нађе свог брата, па нам Скендер показа пут који води до насеља Врањевци, где је „срце“ хуманитарне организације Мајка Тереза и где се српски одавно није чуо. Кажу. Да сам знала да нас тамо чека један фини „полиглота“ албанске националности, др Гани, и његова љубазна медицинска сестра смела бих ја да дођем и сама. Испред амбуланте је стајао дугачак ред људи који су, надам се, касније стигли на ред код доктора и добили лек. Као да ниједне регуларне здравствене установе и апотеке нема на овим просторима!

Онако трговачки навалих на доктора да причам о економској сарадњи (време је за економију на Косову!), а и да би ми у Призрену остало више времена за пријатељска дружења. Познајемо више људи.

Убрзо, међутим, схватих да појма немам шта је то заиста хуманитарна помоћ! Па тек сам пре пар дана први пут у пословном жћивоту поклонила 1100 паковања једног лека за децу оболелу од цистичне фиброзе.

Стигох ипак да позовем др Ганија у Београд. Хоће са нама да сарађује. Тако бих му радо показала Клинику за кардиоваскуларне болести у Београду која је недавно добила високу награду „у свету“, а у коју пацијенти са Косова и Метохије и даље долазе! (Не знам када су лекари са Косова, међутим, престали да долазе!?). На тој Клиници ускоро ће се вршити још сложенији подухвати - трансплантације. Медицина је напредовала. И вешташко срце куца тика-така.

Али не на Косову...

Презаузет доктор, који од пацијената у 92 амбуланте хуманитарне организације Мајка Тереза не може ни главу да дигне, још нема ни телефакс апарат, а камоли времена да решава међуљудске односе због који су се људи у толиком броју заређали испред врата.

Па ипак, прође ми кроз главу да би Нона Тереза сигурно отворила врата свим болесницима свих нација, а да би неки фин „домаћин или домаћица“, када би их било, рекао људима да не стоје на улици када толике здравствене установе зврје празне!

Призрен је оно што је и некада био: пријатељски град. И што ће опет ускоро бити: домаћински град.

Када се увече упале светла, са терасе праисторијског хотела Теранда осетиш вечност! Чује се „музика“ са цркава и џамија, али све некако лепо у глас! Начуљих уши да чујем и звуке понаособ. „Оркестарски модел“ није спасао ни једно Сарајево, а камоли мали Призрен! Ја бих то један, па други, па заједно, па тако редом. Без почетка и без краја.

Ставили се јад и беда руку под руку! Чак и они знају да ништа на овом свету не може само!

Џамија, у коју уђох боса, чека реновинање, ваљда „преко сателита“!

Баш као и запуштена Грачаница у коју касније уђосмо са „Добар дан“ свештенику, а свештеник нама пожеле „Помоз’ Бог!“. Хтедох рећи да и Богу и „Боговима“ треба понекад помоћи, али ме дочекаше ископане очи Симониде! Који ли је то „женомрзац“ учинио?! Можда су зато жене по кућама на Косову још увек толико скривене...Па уписах у Књигу утисака у Грачаници „На сунчаном путу“, а мој колега исто то, само „иза“, па научих од њега да за нас има и „иза“. Тамо већ не бих смела сама...

У Призрену ми имамо своја три бивша директора Фармакоса. Нису само мужеви и државе понекад „бивши“, већ и директори!

Садашњи директор, наш пријатељ Славе нахрани нас тако добро да из кафане нисмо ни морали излазити!

Некадашњи директор, наш пријатељ Фадил нахрани ме још више, тако да ја леблеблијама, а он скоком, ја печеним кестењем, а он скоком, ја колачима, али физиолошке могућности човека су ипак ограничене!

И јесте леп човек, као што примети моја посматрачка рођака која се ту задесила, весео!

И јесте лепо обучен када у „облацима“ стално види неке паре! И када су се три лепе ћерке поудавале. И то добро. Само не раде.

Постоји и трећи, бивши директор, наш шријатељ Скендер, али њему стигох да пошаљем само поздрав. И то преко тућних очију заједничког колеге, нашег пријатеља Бајрама, у којима још увек станује нада. Каже Бајрам да се срећу сваки дан у неком кафанчету. А ја памтим директора са конгреса реномиране немачке фармацеутске куће у Марбелли, па ми се већ дуже времена некако не да поновни пут у Шпанију. Како то ја у Шпанију, а мој бивши директор ни у Београд више не долази!?

Климнуо главом ипак, каже Бајрам, васпитани Скендер Славету у поворци на некој сахрани. На сахранама се сви наши југословенски народи и народности некако сложе! Ваљда се тада присете да ће и сами једнога дана бити сложени!

А „нова љубав“, сиромашни честити Принтекс, фарика санитета, има новог директора...

Када бих могла, послала бих му одмах амбулантна кола Мајке Терезе! Каже да хоће да ради са нашом фирмом Фармест, а ми већ радимо 8 година. И то успешно!

Јад и беда иду руку под руку! Шта би мом оцу пре двадесет година да учествује у отварању фабрике Цоца-цоле и извози косовско-метохијска вина за Немачку!? Шта би оснивачу Фармакоса Мр пх Драгољубу Јанићијевићу да сакупља лековито биље и отвара фабрику лекова Фармакос!?

Шта би некоме да на потезу Приштина – Призрен (Те Дуле) прави природни сценарио за „холивудске“ ратне филмове!?

Занемесмо мој колега и ја! И од јада, и од беде, и од свега!

И би ми жао што једном приликом нисам снимила јецај једног старовременог Шиптара у Словенији који је седео на камену и плакао над горком судбином своје унучади. Тако плакао да би се сваки европски камен растопио!

Па да се тај јецај пусти преко сателита!

Јад и беда чекају неки новац!

После Тита, обећање лудом радовање!

Испрати нас мој и наш пријатељ ФадиЉ са осмехом! Поверова ми да смо дошли само због пријатељста, а не због посла.

Рече ми да неки силни имагинарни милиони долара чекају да се уложе у фабрику лекова Фармакос.

„Биће твоја“, и то ми рече.

„Ако дају“, одговорих ја њему, „дајем и ја још толико имагинарних милиона!“

Било је посматрача око нас, па не стигох да додам да сам ја из „народа“ који и коњима пола даје, а камоли људима, а да смо он и ја из „два народа“ који коње разумеју много пре него што је Роберт Редфорд снимио „Шаптача коња“!

Али, шта оно би Роберту Редфорду да пусти онако лепу испражњену жену да оде на крају филма!? Што не потрча за њом?! Ту сцену треба да сними поново, и то после доласка на Косово! На Балкану то ниједан мушкарац не би учинио!

По савету свих наших пријатеља, пређосмо мој колега и ја назад ту неку замишљену границу „Косова“ и „Србије“ за видела дана.

Где је, бре, уопште та Метохија?!

У ресторану код „Жалосне врбе“ (нека имена на Балкану заиста треба мењати!) на југу „Србије“, већ друга слика! Младић конобарише од пет ујутру! Рекох му „дивно“! Па зато је уморан и не може да попамти целу наруџбину! Доста је памћења, мислим се ја, и за слонове 600 година је много!

„Записуј“ - рече мој колега Шиптар или како се већ тај народ зове.

Када би записивао, ја бих наручила и моје омиљене, леблеблије.

Нагазисмо назад ка нашем „вештачком срцу“ Београду пуном дозвољеном брзином! Ми већ тамо радимо на вештачки, али ипак економски погон.

На Брезовицу, нажалост, нисмо стигли да одемо.

Ако Човек и Људи дозволе, прихватам „позив на „парти“, макар и холандска музика свирала све до зоре.

За ту прилику позвала бих све бивше.

Само да још „Славе“ климне главом мало јаче, па да Сви стигнемо што даље од праисторије.

А када би албански очеви разговарали, ако не са женама, онда са кћерима, можда би се као ретко до сад у исторјии Косова, дешавало да се шармантни „Срби“ много чешће загледају у очи лепих „шиптарских“ кћери, и обрнуто. Онда ни по дану ни по ноћи не би видели никакву границу.

Не може се „Ван Гог“ више тако сурово реметити!

(8. новембра 1998)

АВЕ МАРИЈА или: ЈУБИЛЕЈ 70 ГОДИНА ФАРМАЦИЈЕ У БЕОГРАДУ (подсећање)

05.05.2011 | 11:14 | Аутор: Јасна Загорац Симоновић

У оквиру обележавања јубилеја 70 година студија фармације на Универзитету у Београду, као и целокупне фармације у Србији, под покровитељством Министарства здравља и Министарства просвете Србије, 24. октобра 2009. одржана је прослава у великој сали Сава центра у Београду.

Иначе, Фармацеутски одсек при Медицинском факултету Београдског универзитета основан је 24. октобра 1939. године. У самосталну високошколску установу Фармацеутски факултет је прерастао 19. октобра 1945. Данас Фармацеутски факултет пролази кроз пројекте усклађивања са принципима болоњског процеса. Од оснивања до данас, Фармацеутски факултет у Београду завршило је око 10000 студената, од којих је специјализацију за потребе здравства завршило 1200, академску специјализацију 800, магистарске студије 327, а докторске студије 280 фармацеута.

Као што и приличи фармацеутској професији, тако је и ова прослава била „са стилом“, како је једноставним речима оценила једна од колегиница са којима сам била у непосредном друштву.

Тимски смо се сложиле да не седнемо у пети ред. Колегинице из разлога што се у првом реду другог дела сале лагодније седи, јер се испред налази празан простор, а ја и зато што сам се сетила да је било нешто у вези тих редова приликом недавне прославе ослобођења Београда којој је присуствовао руски председник Медведев, па ми некако лакну да не морам да „прескачем“ знамените људе...

А веровали или не, у самом првом знаменитом фармацеутском реду, седеле су живе и здраве колеге које су уписале фармацију 1939.године! Када је после уљудних говора декана фармацеутског факултета проф.др Наде Ковачевић, те Министра просвете Републике Србије Проф.др Жарка Обрадовића устала да нам се обрати Проф.др Зора Благојевић, страх и трепет Фармацеутског факултета, од које се и сада од страха тресе “фармацеутска хемија” кроз све баке, родитеље и децу који ланчано настављају традицију апотекара,.....Када је професорка чило устала, нисам могла да поверујем да је то иста особа која је генерације дочекивала преозбиљним, да будем фина па ипак кажем, смркнутим лицем! Када прођеш поред проф.Благојевић, то је било да се одмах стресеш и заборавиш бар 30% од оног што си перфектно научио, а ако си мало лабилнији, заборавиш и који си факултет уписао! Тако је то било...Не било!

Другарица Професор (без жеље да омаловажим звање другарице, али тако је то било), иначе веома заслужна за цивилизацијски ход фармацеуске едукативне струке, као да је сада две деценије бацила неком магичном формулом у бестраг, па неко дуго скривано ведро лице донела нама у сред Сава центра, далеко од школских клупа. Својим изузетним смислом за хумор увела нас је у грохот смеха, као права Госпођа фармацеут (без жеље да полтронишем).

Ето, у сваком човеку чучи то лепо добро!

А ко каже да “на западу нема ништа ново”, није баш у праву...Нов је добро увежбан хор Фармацеутског факултета који је извео химну “Гаудеамус игитур” уз коју смо сви пронашли студенте у себи и устали...Штета што (опет) г Медведев није мало продужио боравак, па чуо изведбу једне лепе украјинске песме...Уз те акорде, сваки би се разговор о јаком фармацеутском линку Русије и Србије тј СССР и Југославије завршио са Београдом као центром “евроатланске” фармацеутике, уз салве заједничких “здравих” пројеката....

А када нам запева и млади фармацеут солиста хора, помислих како је добро што више фармацију не уписују углавном девојке, јер са таквим гласом и изгледом многе би се девојке могле спотаћи да не дипломирају на време!

24. октобар 2009! – "Интернатионал Даy Оф Цлимате Ацтион". Преко 200 догађаја у 181 земљи широм света волонтерски је тога дана уприличено да се људи на планети опмену да се атмосферска концентрација ЦО2 налази на недозвољених 390 ппм. Да треба да се хитно смањи до 350 ппм.

А ја као подржавалац те акције, и тренутни “апстинент” деклинирајућих економских догађања, лењо сам тек послала линк пријатељима да се акцији придруже!

То само може “Српкиња”, па још фармацеут “од стила”, зар не?! Док су се у Њуијорку сливале информације шта је која земља све здружено урадила, у топлој сали Сава центра седела сам и уживала са драгим колегама слушајући, даље, дивну представу Атељеа 212 у којој су реномирани глумци (Тања Бошковић, Аљоша Вучковић, Катарина Жутић, Анита Манчић, Горан Султановић, Мира Пеић итд.) под палицом “кабаре-мајстора” Светозара Цветковића певали познате надахнуте нумере, а млади извођачи Јелена и Жарко извели и прави “холивудски” плес. Просто да се “Суботом увече” продужи до “Понедељка ујутру”! ....


Аве! Какав угљен диоксид, какав азот, какав кисеоник!....Када је танана црнокоса певачица (дубоко се извињавам што не знам име)...Када је Она, која је од разводнице у Народном позоришту, постала чланица Атељеа 212, запевала предивим гласом “Аве Мариа”, цео се Мендељејев систем распоредио, не само по сали Сава центра, већ по Планети земљи...Уформулисао се у све свемире...Постројио и оне елементе који ће тек бити откривени... Или већ јесу...


Где је уопште та фармацеутска мафија?

Где су 10000 фармацеута да врате лек леку?


Један од званичних говорника (извињавам се, не знам име) испричао је како је његов близак предак, уз прописивање рецепата сељацима у неком селу у Србији, увек говорио: “Узимај лек, али се и Богу моли!


На Планети на којој је “унапред” постало у моди чак и кад се додељују веома високе награде, ево и ја да замолим Бога јавно да унапред опрости мојим колегама који су се о професију дубоко огрешили (кроз црно тржиште лекова - од врха компанија и иституција до апотеке), а њих лепо молим да покупе своје грехе и учине са њима што је иначе с гресима чинити...Па да наредни Јубилеј фармацеута сачекамо сви чистог образа!


Паметна је то професија. Зна да вага...Увек са стилом...

Свећица из Александровца

19.05.2011 | 10:27 | Аутор: Јасна Загорац Симоновић

Одлазак Патријарха Павла на следећу деоницу Вечног живота иницирао је да на светло дана искрсне права бујица васпитних и животних реченица које је за собом оставио. Прави духовно-васпитни приручник умало је угрозио суверенитет чувене реченице „Будимо људи иако смо Срби“ коју нам је Патријарх искрено даривао пре више година.

Да ли је тада Патријарх сматрао да смо ми, Срби, надљуди или смо сам Бог, да ли је сматрао да смо нељуди или сам човек, и да ли га је ико о томе икада питао, ја не знам, а мислим да и није важно. Његов народ свео је реченицу на њен недвосмислен, неваријабилан део „Будимо људи“, а то, верујем, може само да чини и Патријарха „поносним на нас“...

А мене таква одлука „српског“ народа да најзад узме најбоље парче, радује. Радује ме што се мудрост враћа полако на сцену живота...

Сећам се пријатеља шиптарске националности из Призрена, током бомбардовања, који је на наше „београдско“ питање „како сте?“ одговарао „ево, идемо по средини, тако је најсигурније!“...

Али ићи по средини није увек лако. Човек је „врдуваво“ биће! А и стазе нису увек баш тако „праве“...

У то сам се поново уверилла у среду када сам спонтано, озарена својим ништавилом у оквиру „дивине ордер“, уходала у поворку народа код палате Албанија, наивно очекујући да ћемо ићи по сред Кнез Михаилове одређеним темпом, све до светих врата Саборне цркве, у којој је наш уснули Патријарх „чекао“ да обави своје последње овоземаљске дужности, док га не пустимо да са товаром наших надања и порука стигне до Свевишњег (волим да верујем тете-а-тете)...

Није ни било потребно да ме госпођа која је стигла у исто време кад и ја подсети да треба да се потпуно препустимо Божјој вољи што се тиче материјалних потреба током чекања! Довољне су ми биле искрсле кривине код Београдског излога, па затим и код Француског културног центра, па да потрошим све временски планиране странице књиге коју сам понела да читам, чак и предговор и епилог, чак и хронолошки приказ америчког и америчких председника у тој књизи! Ни кад, ето, планираш да један приватан чин оџивиш на свој начин, наша никада није задња!...Па сам се тако, од половине Кнез Михаилове, увукла у лепоту пристојне и, како писменији од мене кажу достојанствене, размене мисли са својим са-колонистима на последњој двотрећинској деоници седмочасовне стазе.

Заврдала се „моја“ колона потомака светих и разнородних колона исчилелих из мог скромног знања из историјских читанки! Избркале ми се и игманска, и албанска, и јасеновачка, и будимпештанска, и пета, и филмска, и свакаква! Оживљена у мом делићу цртице на деоници обичног људског живота, од бола до успећа...Свети ред обичних људи...

У руци апсолвенткиње медицине испред мене малена свећица коју је посебно наменила њена 91-годишња бака из Александровца Живом Свецу...

Као да су хиљаде мојих пролазака Кнез Михаиловом све биле увод у ово „слоw мотион - емотионал“ уцртавање неког мањег од сваке тачке светог домена ...

Стићи до сунчевог зрака, а не само узимати га тек тако док хујиш Кнез Михаиловом! До сунчевог зрака који се пробија кроз прелепе зграде и бити благосиљан топлином тог минута код Коларца док колона „чува твоје место“. Верујем да ће га упамтити и једна студенткиња из групе која ми је тај ужитак угрејавања препоручила...

Требало је имати срца па не рећи једној младој студентињи права да има право да се свом дечку, који је ту био од почетка, „обеси“ око врата на пола пута, да уђу заједно...

Требало је бити ја, па одмах анулирати понос када ме је „нематеријална“ колонисткиња с почетка колоне (која је могла да уђе у Цркву преко реда, али није) дочекала из моје физилошке шетње речима „То је и Господ рекао седмога дана када је креирао свет“! А то изрече зато што сам са две просте речи „Добро је“ оценила наш „колонијални“ улазак у улицу Краља Петра...

Нити обичне речи са људима, нити моје „ментално“ пропутовање кроз цео приватни и глобални „мртви“ свет, кога сам желела да некако „предам“ Патријарху да и Њих поздрави и помогне коме треба, нису били довољни нити за половину времена проласка кроз Краљеву улицу...

Корак по корак...Све се креће...Небо стоји и чека...Небом пролеће по неко „јатанце“ ...

Док улазимо у видик једне раднице која стоји на тераси на Патријаршији и осматра нас, пред сам улазак у Цркву у колону упада млади господин сиромашног изгледа који је дуго, каже, путовао...“Ко зна која га је мука натерала“, чујем госпођу иза себе...

А ја наивно покушавам да у делегацији Ватикана која управо пристиже у Патријаршију видим да ли неко од њих личи на Папу! Као да баш од тог погледа кога касније лежем у свој делић благослова добијеног од Изасланика Руског Патријарха, зависе сви опроштаји овога света...Као нека најтиша могућа нарикуша распитујем се у себи да ли је стигао Васељенски Патријарх Бартоломеј..

Док користим дозволу Свевишњег да се поклоним уснулом Патријарху и уцртавам свој делић крста у длан, сећам се како је, приликом не тако давног, допуста са ВМА, Патријарх се „спуштао“ ка Патријаршији и како сам стала да то добро упамтим...Па како излази из Саборне Цркве...Па како благосиља у Цркви...Како у кутку врши доставу свога гласа вечности...И како нашу муку износи...Па онда, како на неком лету за Хановер, пре десетак година, седим иза Његове светости у 2. реду уз прозор и гледам у „исто“....

Малена посвећена иконица Богородице...Хвала!

Свети град Београд! Не знам да ли је икада био толико свет као тога дана..Био и остао!
Да ли смо верници из Цркве оставили довољно својих суза, радосних и тужних, током богослужења да их наш Живи Светац Патријарх Павле понесе са собом Коме треба?..
Да ли смо верници из свакога ћошка ове земље, колика год мала или велика била, које год вероисповести или „без“, којегод нације или „без“, били, оставили довољно „светих“ корака да се поплоча наш обичан живот?

Будимо људи...

Будимо жена са штиклама које сам заборавила код куће, а само тих пар сантиметара ми је фалило да предивно Светосавско опело изнесем из „Божје орбите“ до свог обичног погледа и видим Васељенске речи..

Будимо људи...

„Ући кроз уска врата“ вуче ме сила речи Патријарха Павла док слику лепих плавих Титових војника допуњујем постројеном шареном Жандармеријом која после Опела стоји са бочне стране Храма и испред које пролазим са неким тихим спокојством...

Не будимо нељуди!

Одлучујем да се не ушуњавам у Храм са бочне стране, већ да уђем регуларно са Западне стране...

„Хоћу да осетим место ђе је тај дух“ - говори младић иза мене своме другару док „народно“ улазимо сви заједно...

Намењујем намењених 200 динара за куповину макете светосавског храма за случај да сретнем Васељенског Патријарха Бартоломеја, намењујем га господину у Храму чије речи „треба ми за вечеру“ хватам у ваздуху...

„Патријарх Павле оставио милионе Цркви“...негде се буди у мени насловница неког дневног листа ових дана...Пола одмах најсиромашнијима!

У смирај дана, у малој Светосавској цркви било је необично лепо...

Једна од десет свећица упливала ми је у уље, док нисам успела да је спасем...

Шта знам! Шта знаш! Можда баш она доноси некоме или некима срећу...На свој начин...

(20.11.2009)

My Pharmaceutical Story or... A “Pretty sure” Triangle ...

20.05.2011 | 12:06 | Аутор: Jasna Zagorac Simonović

This is a short account of how a global company (KPMG) tried to rip off my pharmaceutical company Farmest causing severe damages both to the local legitimate business and the end users - patients with severe illnesses. I have always sympathized with those who were of such bad luck to unconsciously arrange their partners' runaway into the arms of another, but never completely understood how painful it must be, until I experienced a modified, business version of a triangle involving the companies Solvay, Farmest and KPMG ...

The crucial meeting took place in the "KPMG Yugoslavia", suite 33 in the Sava Center, Belgrade, Serbia, the same building which few days before had become famous when a real mouse crossed the conference hall in the middle of an EU meeting... I love mice, especially Mickey and his global family, but recently I got deeply involved with the One, finally recognized as such by my opponent's lawyer at the hearing in the Commercial Court in Belgrade... The handsome guy, representing the "KPMG Yugoslavia", tried to explain that this small, both loving and frightening, creature should not be made into an elephant, but failed to win an argument on its innocence in kind because my lady lawyer and I, female, both exclaimed Got you!... Then I stood up and said Thank you for the acknowledging that KPMG is a mouse!, and she continued This mouse made such damages!...but the lady Judge interfered and cut our joint FUN with Stop it! I will not tolerate such mouse stories in the courtroom any longer!

This Action for damages due to performing business in bad faith was filed with the Commercial Court in Belgrade at the end of 1999. by my private company "Farmest", registered in ex-Yugoslavia in 1990. The "Farmest" was granted exceptional rights by Solvay in all Eastern and Central Europe, as voluntarily expressed by the Solvay Area manager for Central and Eastern Europe. So in 1998. I also became General manager of "Solvay" organization and opened a Solvay representative office, which according to the current law, does not constitute a legal entity and was permitted to perform only promotional activities. The action started in court because the KPMG refused to correct a legal mistake written in its consultancy report to Solvay in January 1999, and prevented the founding of the Solvay legal entity, the only entity legally allowed to take over the assets acquired by the Farmest.

The Head of the KPMG office in Belgrade issued this report in an I-am-pretty-sure style. So I took my Principal Solvay to the KPMG office to clarify the matter, but unexpectedly the Solvay started enjoying this pretty-sure business and let the KPMG lead them to...a trap! So I was left all alone with the MISTAKE...And we all sometimes make mistakes, I tried to provoke regret in dozens of ways, sending hundreds of e-mails, faxes, letters, legal papers, funny stories...all over the globe...Silence! Typical for the weakest link of the triangle, I called on the closest KPMG relatives for help: Hungary , Sweden , Belgium , Russia , Oklahoma , New York ...and mainly achieved “We do not understand who suffered the KPMG report!”. Then I relied on the closest Solvay family for help: endless names. Their first order “We want unanimous opinion from the KPMG, Yugoslav Ministries and lawyers” turned into an anonymous voice from the chairman's office “Do not call here any more...Your papers are submitted out of Solvay for evaluation...You will be contacted”...Never ever since!

The KPMG mistake lead to further consequences: a- The Solvay Germany legal representation contract was unofficially terminated by the Solvay declaring the truth "We thank Farmest for pleasant co-operation, especially in supporting us successfully with respect to regulatory affairs" b- Two other Farmest legal representation contracts with Solvay Pharmaceuticals France and the Netherlands were also unofficially terminated by the Solvay Netherlands because "As General manager of Farmest you have exceeded the scope of your mandate on behalf of the Solvay companies such as in a case in which also KPMG is involved" c- Three consignment stock agreements between the Farmest and Solvay were not cancelled at all...but Solvay name was promptly trapped into dozens of illegal steps blindly blessed by the entire Solvay top management! d- The humanitarian fund Solvay, founded by the Farmest and Solvay during the NATO bombing, was forgotten by the Solvay itself and patients with severe illnesses were left without vital medicaments...

The Farmest was the only supplier of the Solvay drugs. e- My labor contracts with the Solvay experienced a typical divorce fight: Solvay mistreatment...my tenor and contents...Solvay termination...my regret...Solvay kicking me out ... my literal breaking loose from everything... and Solvay, "For us this is the end of the story!"... When my two Solvay partners/bosses (an “emotionally-conflicted” Dutch and his German successor “experienced in Russian mafia”) escaped from the Hyatt Regency Hotel lobby due north the Balkan highway (Belgrade-Budapest) instead of meeting me in the office the following day to make civilized decisions, I cried my eyes out until weeks later in the middle of the night my husband said "It's been enough now! Who do you think you are?!...You cannot settle global injustices!"...And then after a while, "Can you picture Kohl, Clinton or Blair crying when they had failures?!"...Exactly!... So, I stopped crying in public but continued in secret ... seeking asylum in God's tear in various ways, mainly by putting down the words Punishments, Trial, Has anyone lately seen God?, Yellow pages, America against top business terrorism and other sensitive and insensitive stuff... Underestimated lack of global emotions!

At that time I did not know that 26 months later God would delegate to me to the same lobby of the Hyatt Regency Hotel from the south of the same Balkan highway (Skopje via Pristina) an obliged consultant with 3 rings and 3 dogs to give me the idea to write a “sexy article” for the New York Times, or... He mentioned several other brands of the press, but I only memorized the first....The New York Times. The goal of this article is to get public apologies from the chairmen of the KPMG - Mr Stephen G.Butler, New York and Solvay - Mr Baron Daniel Janssen, Brussels, and to fill that sandwich with whatever hard currency in seven to nine zeros as my compensation. I want to use that money to build a Balkan power house upon Principles of God, so that Europe can return to the Right way. No country is an island nowa-globally-days. In order to make these two gentlemen my friends, I would, in my late forties, return to my teenage years and play hide-and-seek in N.Y. underground, or stand in a Belgium phonebox endlessly listening an operator in French. Furthermore, in order to receive a comment from ex, present, or future president of the USA to my numerous mails, at least as decent as those I received from the Hague Tribunal, I would again stand barefoot in front of the Capitol till dawn, or I would fix some delicious food for a mouse trap through flame, dye and caustic soda.

Few days ago in a Serbian restaurant named "Koliba" (Cottage), The Gentleman with 3 rings, discussing on some other business issues, reminded me of the words the end of the story, but, unusually for the British, he accepted my opinion, and said Yes…right...it is a start of a story... I believe that the best stories never end... I wish the Solvay and the KPMG to live happily married ever before and ever after... I wish the public Solvay to keep Solvay inhuman rights private and learn what is one to do next time some Mr or Ms Solvay receives a message I DO NEED YOUR HELP... I wish Mr Denis Solvay never to go down with the Abelag as he did with the Solvay... I wish the KPMG Global to appoint an obliged butler to escort the future KPMG clients to build instead to destroy...and my G. (read: Geee!) Butler to visit this place and estimate the damage done by the mouse-chen. I wish no one to ever be hurt with Silence as I was hurt with silence. To learn what you, an anonimous reader, would do to fortify the bar of the triangle, I would release web-KPMG-contact-us from my daily presence and let you find Stephen for me and ask. For the sake of us all!

Balkan is a beautiful place. People here have extraordinary senses and sometimes overwhelm their loves, and do not manage to recognize the fake fools and horses in time. I am still legally obliged to run the "Solvay" legitimate business in my Homeland ... But...We all like to keep something from our old relationships, don't we?... P.S. This Article is dedicated to: -. Ernest Solvay, Founder of the Solvay who helped me through alarms and bombs during the NATO bombing of my Homeland (24.03.-11-06.1999) - Patients who died beforetime due to the deficiency of Dopamine - Children with cystic fibrosis who stayed hungry despite the food in their intestines due to the deficiency of Kreon - Hearts who suffered without Gilucor, Physiotens, Gilurytmal, Olicard - Painful bowels without Dicetel, Duspatalin - Ladies who did not become mothers for the lack of Pre-par - Faces who remained sad due to the deficiency of Fevarin.... Unfortunate to those mentioned above, the Farmest was an only supplier... - The New York Times if the main editor decides to publish this article as my small contribution to The Global Times which we all, locally global ever since God had and has LIVED us here, somehow expect....standing at the global doorstep of ABSOLUTE TRUTH... Clear?

(written in 2000)

Борис Малагурски међу нама, или: 184 милијарде ЈУ-еура

12.05.2011 | 12:12 | Аутор: Јасна Загорац Симоновић

У оквиру Међународног фестивала документарног филма "БЕЛДОКС", 9. маја 2011 у Музеју Кинотеке у Београду, Србија приказан је документарни филм “Тежина ланаца” (2010) младог канадског аутора Бориса Малагурског, пореклом из Суботице, а у продукцији „Малагурски Синема“ из Канаде.

Иако сам била спремна да то исто вече дам приоритет концерту познате певачице Шакире која је гостовала у београдској "Арени", али ми улазница ни од кога није стигла (знате, неки мој круг најближих љубитеља уметничке сцене након утрошене хиљадарке на “културу” упада у понор одрицања од основних потрепштина)...

Иако нисам била спремна да и четврти редом излазак посветим тешким темама као што је НАТО, па још ланци, јер сам после тешких Крлежиних Глембајевих, још тежих Јуџин О’Нилових алкохоличара и мученичких Ковачевићевих великодраматичара чврсто била одлучила да следећа представа буде весела...Мада ме је вукла жељица ка обновљеној Кинотеци (увек је атрактивно кад се никне из пепела), и жеља да упознам Бориса Малагурског кога срећем на страницама "НСПМ"-а и "Народне Парлаонице" на Фејсбуку где обоје “постојимо” (додуше уважени у корист младог аутора, а који не показује никакве знаке уображености), пресудна је била ипак “пријатељица поред пута” која је прихватила мој позив да заједно одгледамо овај документарац иако га је она већ видела, али је желела да чује и младог аутора.

Наиме, моја колегиница Биљана, из нигде уписане, нигде описане, вероватно само у молитвама споменуте наше осмочлане групе Г8, нашла се у правом тренутку да прихвати мој СМС позив ...сви остали „ником поникоше“, али биће још ТВ и других канала да прикажу овај изузетан документарни филм који се тиче свих нас...иако нас дотиче нас на разне начине...

А што се генерално документараца тиче, није нетачан текст објављен на сајту "Белдокса" (www.белдоцс.рс): „У новинама нико не добија више од цитат-два простора, а на телевизијским вестима ни толико, уз можда коју гримасу приде. У риалити шоуовима нас гњаве до бесвести и бесмисла, исто као што нам на кабловским серијалима све објашњавају нападни, свезнајући наратори. Књиге више нико не чита, интернет је махом постао глобални кафић за доконе егзибиционисте и блејаче, а у играним филмовима се све толико понавља да је најбољи специјални ефекат уствари остати код куће и људски поразговарати са својим ближњима, под условом наравно да ни они нису пуни трачева, оговарања, себичних, површних и небитних прича.“ Али је овај текст могао ипак културније све то да каже...

Борис Малагурски је филм одрадио професионално и културно. Културно се и захвалио донаторима, међу којима и РТС-у, а професионално исувише добро да би печат ауторства приписао само младом аутору и поред изузетно добрих референци и „смелости наде“ коју је исказао тако добро да би се комотно могао дописати у истоименој књизи актуелног америчког председника. Недостаје, додуше, да се негде напомене да су неки делови сцене из познатих домаћих дугометражних филмова, али можда ја нисам стигла да прочитам, па се извињавам ако сам пропустила. А важно је. Јер шта ако се још и смешне „дебилне“ фикшн сцене прилепе на „ружно српско лице које имамо у свету“, а које је и поред „Бориса Тадића лепшег од Џорџа Клунија“ изгледа још увек доминантно у свету, ако је веровати једној коментаторки из дијаспоре на професионалном сајту ЛинкедИн, где Университy оф Белграде Алумни, а кроз тему Мирјане Јоксимовић Бохлин покушавамо да нађемо одговор на питање „Како организовати сакупљање и мудро искористити милијарду долара?"

Где се потроши 184 милијарди еура колико су све заједно дужне бивше СФРЈ, а које је тако лепо приказао графиконима Борис Малагурски, тако да сликовито приказују „наџивне споменике“ генерација које долазе да отплаћују дугове?

Где је нестала Титова источно-западна зарада? Где се потроши „дил од среће“ што нас је Слоба, колико год био омражен, спасао 1999. да не добијемо „коначни тепих“?

На сајту "Белдокса" даље пише да је документарни филм „Тешки ланци“ који траје 124 минута „изванредан, освешћен канадски документарац који на интелигентан критичан начин пружа поглед на улогу коју су САД, НАТО и ЕУ одиграли у трагичном распадању једне тако успешне и напредне европске земље каква је свакако била - Југославија. Комплетан аутор филма Борис Малагурски, који потписује режију, сценарио, продукцију и монтажу остварења, аутентично нам приказује изузетно ретке архивске снимке које никад није ни видела публика са Запада, импресивно креативан поглед и анализу зашто су западне земље интервенисале у конфликту бивших СФРЈ земаља, са читавом плејадом најзначајнијих академика, дипломата и медијских личности, као и сасвим обичних грађана земље које одавно више нема“. И зашто бих онда ја уопште нешто говорила о самом филму кад не знам ништа боље да напишем!?

Дискусија после филма беше скромна, тек по која реч, иако је сала била пуна, а међ’ нама и г. Војислав Коштуница, бивши председник дал’ Југославије, дал ’ Србије, не вуците ме, молим вас, за легалну реч, ја нисам правник. И неколицина познатих лица којима не знам име, па се извињавам. Све је било јако пријатно у пријатно мајско вече.

Није лако „пробудити се“ од силних утисака из филма, није лако проговорити после искреног одговора аутора (мени) да је РТС несебично даровао 70% материјала овог филма који је тамо негде скупљао прашину, а сада тако умивен граби по ДВД-јима дијаспоре диљем далеких континената и скупља кап по кап добити за неки нови пројекат о „васцелој истини“ Малагурски Синема. Али никако да та већинска донација стигне и до главних врата РТС-а, на приказивање (да ли је уопште неко покушао?), а одатле ко зна где...

Наиме, ова донација није обавезала уреднике РТС-а ни да га прикажу, ни да барем имају бесплатна права на дистрибуцију филма или на део колача ако се филм буде комерцијализовао по свету. Заиста нема смисла да и по „нас“ најафирмативнија истина стиже свету само преко младих ентузијаста који онда морају да скупљају мрвице новца од донатора за свој даљи предани рад.

Фестивал на свом сајту даље пише: „Наши документаристи заостали су нажалост у естетици 60-их и 70-их година која их је прославила, тако да је наша публика до скора била ускраћена за филмска остварења која би захвално и адекватно представила нашу блиску прошлост, а због лењости и неодговорности ТВ уредника (очито чим 70% материјала не знају да преточе у канадско-српску корподукцију, кажем ја) пропуштали смо и незаборавне међународне документарце који су у протеклих десетак година засенили свет играног филма.„

Зато и овај дугометражни документарни филм делује подвижно, баш као и ефектан крај филма „скоцкан“ у пет слова: ДОСТА!

Али младим студенткињама у публици није било доста Бориса Малагурског. Оне су га позвале на трибину Факултета политичких наука у Београду. Изгледа да најзад стасава слободна генерација која која жели себе да инкорпорира у светске трендове.

Па ко онда од нас „старијих“ тамо да уопште квари ту идиличну шему младих питањима, чак и младих у нама који смо уз филм „Тешки ланци“ заборавили да је у југо предузећима требало потрошити гомилу новца и много радних сати за „глупости“...да су се људи који су долазили у Београд просто заљубљивали у Београд и остајали дуже и најдуже...да су млади са собом у свет, хвала Богу, понели само што стаје у њихове лепе главице, а да су они ретки, као што је Борис, понели са собом, ето, и 70% истине коју се тамо неки млади и стари чували од васцеле истине, сујете, незнања, пакости, и других балканских болести...

Заиста „доста“!

А ја кажем доста овом чланку јер нема новчане компензације којом се неке ствари од важности за човечанство могу материјално платити..

„Доста политике, време је за економију“ рекох г. Коштуници после пројекције у пар допуштених тренутака.

"Стижу економски пројекти", рече он...

Супруга једног човека са којим сам тог дана разговарала у чекаоници СББ-а стигла је на онај свет пре времена јер је преминула од среће што је дочекала да после 46 година чекања и рада добију свој стан!

На сајту даље пише: „Након квалитетног документарца публика се осећа богатије, почашћено, освежено. Као кад упозна занимљивог саговорника, као некад по изласку из биоскопа, као мало дете које верује у испричану причу, као тренутак смисла у времену када ће нам и на сâм смисао ускоро наметнути порез, ако му у међувремену не буду уручили отказ уз којекакву мизерну отпремнину“..Може ли Новак Ђоковић бити смисао за српски порез?

Да. На младима свет остаје. То је опште познато.

Али да на неким младима као што је Борис Малагурски целовитија истина опстаје, то нас има све више који знамо....

PARISKO PERCE - OLIVERA KATARINA...

24. decembra 2009. na badnje katoličko veče, u Centru Sava u Beogradu održan je jedan od malobrojnih koncerata umetnice Olivere Katarine kome sam prisustvovala na preporuku ranijih gledalaca.

Iako se nije obistinila nečija zlonamernost da Oliveri niko iz ekipe neće doći, a na koju nam je odmah emotivno ukazala nudeći svoj uplakan jastuk kao dokaz (njemu se veruje na reč), i srećne uzdahe olakšanja koje i nije trebalo da joj opraštamo jer ovakvim koncertima prisustvuju uglavnom ljudi koji oprost nude na blanko…Iako se, eto, srećom nije “to” obistinilo, mi smo opet na sceni videli samo Oliveru, i to dosta dugo pre nego što smo počeli da uživamo i u “kansko-juniorskom” tamburaškom orkestru, te nadahnutom “herojskosrpskom” lirskom horu i “duploplodnom” ženskom kvartetu…

A kako i ne bismo kada se na sceni pojavila vremešna dama neslućenog energetskog i svetski priznatog autentičnog glasa, decenijama skrivanog, i od sebe i od nas i od ne znam čega, sve dok pre nekoliko godina nije kucnuo čas da se zvezde ponovo poklone pred zvezdom Olivere Katarine, a da je mi ponovo zaslužimo…

U raskošnoj crvenoj odori, bez crvenih papuča, samo su štikle bile višak, sve dok ih nije skinula i ponovo pred nama i zaigrala…Skromno, malčice više nego skromno…

Impresivan koncert Olivere Katarine počeo je “najženskijom” pesmom ever-and-ever green “Sedim u jednom pariskom lokalu” (od koga mogu još uvek da se naježe svi lokali, čak i beogradski i briselski), i to u takvom uzdasnom simbioznom naboju umetnice i publike, da me ne bi čudilo da je cela Francuska zaćutala baš od te “virtuelne” scene, a ne samo “ženski vrsan” Salvador Dali!

Tražeći “oči kao tvoje” ipak nam je otkrila da će “sa one strane “ovozemaljskog života” našu prima-umetnicu sačekati njena velika ljubav…Intrigantna bila, intrigantna i ostala, za sve obožavaoce i ine…

I da nije na tv-promociji koncerta najavila pregršt emocija, publika bi opet od zanemela pred energijom glasa čiji raskošan domen teško da bi i Tesla mogao “unaučiti”…U ovim godinama!

O Oliveri Katarini je mnogo toga poznato i nepoznato…

Umetnica koja je akumulirala samoću kao protivtežu svom munjevitom mladalački-dostignutom velikom životnom trenutku, i iskoristila ga najpametnije: kao svojevrsan dar lepo odgojenom sinu, kome nije propuštala da daje podršku nekoliko puta čak i sa bine (kao da je kod kuće), ipak nam je malo više otkrila sebe kroz “malu devojčicu” u njoj koja i u prepunoj dvorani vidi roditeljstvo, kroz “majku” u njoj koja se imenom nadovezuje u potomstvo, kroz “ženu” u njoj željnu očiju i u vidiku i u nevidiku…

Diva koja nam je kroz horsku pesmu “Tamo daleko” dovela Srbiju tako blizu, a kroz “Ko to kaže” zapečatila “Srbiju u ratu” na broju “tri” (Hvala Bogu, gotovo je!)…Dama koja nam je “Kosovo i Metohiju” dočarala kroz jednostavan crtež zahvalnosti kojim su je na sceni darivala deca izbeglice…Umetnica koja nas je ušuškala u živi pomen na šu-šu-šu-šumadijski rok, koja nas je “uđelemila” u cigansku himnu, ipak nas je povezala sa realnim trenutkom zahvaljivajući se nekoliko puta gradonačelniku koji je jedini, i podvučeno jedini, pomogao da održi koncert…Đilas…(hvala i od mene)…

Na koncert stigoše buketi, poljupci, zagrljaji, korpe cveća….

Ne stiže par reči podrške, pozdrava, cvetića ili barem perceta od glavnog glumca “Skupljača perja”…Eh, gde je taj Holivud!?

Ali! Ima još Božjih dana…

I koncerata…

Jasna Simonović

28.12.2009

Од звиждука до Генерал-Жданове или … тренутак са Ђорђем Марјановићем

04.06.2011 | 11:05 | Аутор: Јасна Загорац Симоновић

Овај текст вероватно не бих написала да нису звиждуци неприметно постали права негативна друштвена опсесија, па сам покушала да их повежем са заборављеним звиждуцима којима су мушкарци до не тако давно обасипали жене.

Онако узгред, женски, молим вас да ми нико не каже да остатак света може без Америке шта год у УСА требало да се поправи, расправи, исправи, заборави или “забрави” јер мени се сусрет са Ђорђем Марјановићем не би догодио да нисам у цик зоре нашла, после десетогодишње евроатланске ћутње, мејл од једне глобалне америчке фармацеутске куће који ће, надам се, напокон отворити цивилизовану комуникацију, тако неопходну мени, а и 21. веку! .Тим мејлом попунила сам квоту “радног дана”у времену коме би и Јапанци могли да позавиде: за тили час!

Такав полет некако је природно иницирао мој “турско-југословенски” пешачки нагон, те кренух куда ме срце носи...

Ћаскање са непознатом женом поред мене у градском аутобусу требало је да се заврши само осмехом на њеном депресивном лицу када сам јој самоуверено објаснила зашто не треба да се плаши старости - жене су испред мушкараца у погледу очувања младалачког изгледа, а "они“ треба да се добро изборе за наша “козмо” достигнућа…На то ми она одговори као из небуха фаталну реченицу (достојну "ла фемме фатале"!): „Све више мислим да нам мушкарци никада нису ни били потребни“!

„Све више мислим да нам мушкарци никада нису ни били потребни“! – рече културна, види се образована, са књижевним српским изговором, жена у сред Београда, хеј!?

Неке жене би још увек да избришу мушку заслугу у нашем постојању!?

Толики изгинули, толики сперматозоиди, толики цегери, поправке, деца...толике песме, толико цвеће, толике хумке...

Доживех шок од тренутне спознаје да на "Евином греху” треба још много да се ради!

Прекину нас звоно мобилног телефона, па уместо да смогнем разговор о души, смогох у себи Вердијеве ноте: „Жене су варљиве, мање и више“...

Иако сам баш била свеже похваљена за своју женску милост у једном недавном коментару на сајту "Нове српске политичке мисли", остадох ја сама у тој арији, дубоко замишљена над неправдом жена према мушкарцима! Суздржах се некако да не позовем једну духовно јаку пријатељицу и кажем јој да ми, жене, нисмо ни близу лика пресвете Богородице. Али знадох да би она вероватно још једном проносила часни крст свог пресветлог покојног оца православног свештеника око Атоса, где се налазила, па ми савест не допусти…

И добро је да нисам, јер чудо се ипак мени убрзо догодило!

Потпуно незаслужено, после више деценија, испуни ми се давнашња жеља, затурена негде у преградицама детињства. У улици Ресавској, тамо близу „Малог Париза“, налетех право на маестра балканско-совјетског перформанс поп-рока (може ли ова терминологија да прође у музици?): Ђорђа Марјановића!

Ђорђе Марјановић, и то без гомиле обожавалаца око себе, стоји испред мене као каква анода, са осмехом као да је провео задњих 300 година на мирном Тајланду, а не у СФРЈ и СССР, Ђорђе са „у очима „никад не“ заборављеним сјајем“, са белом косом попут белог Руса, попут белих рукавица, попут белог снега, попут беле раде, попут Београда!

Улетех сасвим природно, без тренутка застајкивања са било чије стране, у разговор који је Ђорђе водио са пријатељем. Улетех, онако у ходу, као да сам већ ту била очекивани пролазник – саговорник, као да ме је неко „укоцкао“ у тај тренутак...

Чувши како Пријатељ говори Ђорђу да се те Ђорђеве песме више не чују, да су заборављене, ја упадох са: „Е, није баш тако!“ – истовремено пружајући Ђорђу своју десну руку коју он прихвати левом и не испусти све док мој „тренутак са Ђорђем“ није прошао...„Баш сам ових дана помињала „Звиждук у осам“ у неком свом писању“, наставих самоуверено...

И сад да неко не би помислио како сам неваспитана да тако упадам људима у разговор на сред улице, морам одмах да кажем да сам одмах дозвала платформу прошлости упомоћ, те објаснила да смо се ми већ били упознали давно када је мој близак рођак Радослав Граић довео Ђорђа на свадбу мог брата у ресторану који се налазио на Звездином стадиону...Па сликовито описах како је дивно певао...(Наравно, заборавила аам да кажем и да ми је бака рекла да смо ми и даљи род по линији источне Србије, али то је било тако дубоко у пућима мог детињства, да је добро да нисам, јер бих изгубила мој тренутак са Ђорђем...

А мој „проговор“ са Ђорђем свео се на реченицу коју сам хтела, ал нисам имала прилику да тада давно изговорим, због гомиле породичних сватова и Ђорђевих обожавалаца, па тек сада рекох:

„А да знате да сам ја од свих била највећи ђокиста!“ Рекох то са нагласком на „ја“ (што заиста ретко чиним) и држећи кажипрст леве руке увис тако театрално на сред улице као да само ја знам да је „Бити ил’ не бити питање је сад“ и заувек ...

„Видео сам ја вас на телевизији“ – убаци се тада у „сцену“ Ђорђев пријатељ...

„Немогуће! Где сте ме видели?“ – осврнух се ка фином господину....

Брзометно ми прође кроз мисли моје скромно појављивање на телевизији: пар валцер корака са учитељем сличугања пре десетак година, па давни пренос певања рефрена песме „Yоу’ве гот а фриенд“ на пријемном на Академији за филм, а који ме је лансирао право у прву клупу на Фармацеутском факултету у Београду! Ех, да сам тада знала тај кажипрст тако да употребим док сам декламовала Оњегина на искривљеном српском језику и изигравала Јоан Баез! Можда се сада не би фармацеутска индустрија толико плашила Фарместовог (моја фирма) Голдијевог чвора који у Женеви чека свој тренутак легално глобално заслужене пажње.

Прође ми кроз мисли и моја позадинска улога на ТВ у којој сам пазила на своју сада покојну силвер шнауцерку Беу док је приказивала моделе за кучиће и у лику Бака Мразице пожелела деци Срећну нову 1996!

Искусна каква сада јесам, закочих у секунди филм својих „јавних наступа“, па кад ми у мисли грунуше снимци Глобал Еартх-а као могућност неког појављивања на ТВ, сва растерећена падох у блаженство једнакости, те из те сигурне „птичје“ перспективе понових фином господину:

„Немогуће! Никада нисам била на телевизији. То су моји рођаци на телевизији, не ја“...

„Ето“, поново се окренух Ђорђу који моју руку није испуштао као да баш ту, у тој Генерал Ждановој, треба ми да изравнамо последњу средишњу деоницу Земљине осе...

“Ето, па сад нам је и Влада донео праву радост, свима, а поготово породици, са Евровизијом!“ - рекох...

Ђорђе из блаженства своје личности оде у још веће блаженство заједничке радости: „Да, да ..Ооо”....Све док, ко други до ја, жена међу каваљерима, не одлуичих да је мој тренутак са Ђорђем истекао и да је Ђорђево велико „хвала“ на моју констатацију да је он „Вечити Ђорђе Марјановић“ мени више него довољно да радосна почнем да певушим „Звиждук у осам“ и полетим низ „немањинску“ цесту...

А куда друго до преко Теразија, где сам једном давно, давно, као најмлађа у групи, изигравала чувара на улазу зграде где је Ђорђе живео док су старије девојчице јуриле уз степенице и добиле би слику од Ђорђа, али их више није имао...Сетих се још једног догађаја везано за Ђорђа, када је мој близак рођак отргао из руку Ђорђа штос слика на сред Теразија, па их и он делио..Ту већ нисам била присутна...

Певушећи „Звиждук у осам“ у свом теразијеходу, ухвати ме смех при помисли шта би било када би неки момак данас зазвиждао девојци под прозор у осам увече! Шта ви мислите?

Вероватно би девојка мислила да је добро „пролупао“...

А када би зазвиждао у осам ујутру?

Вероватно би му неко бацио кајгану на главу ...

Од времена када је Ђорђе био неприкосновени заштитник радости Београда до данас, изгубио се негде и последњи звиждач за девојкама.

Звиждук је замењен печеним кестењем, млечним чоколадама, картама за биоскоп, вечеринкама, мултицолор ружама, да би, не знам опет како, подлегао друштвеној клими губећи се у на брзину склепаним акордима патетичних речи и уступајући руралну романтичност наказном сценарију за евентуални филм „Милијардер без покрића“....

Нажалост!

Из немогућности да се тај евентуални „филм“ сними и инкасира прави новац који би донео добробит балансу живота, симболички речено, звиждук се сакрио и стигао тамо где му је место: у спортске манифестације, добијајући за узврат усхићење постигнутих голова, растерећење сувише притегнутих нерава и нешто што му ни по чему не припада: криминал бедног наслеђа које као олујни торнадо бије у леђа младих људи, а да нема ограде на коју и посрнули могу да се ослоне...

У једној реклами на ТВ, симпатична и виспрена министарка спорта Снежана, која често позива родитеље да децу усмеравају на бављење спортом, недавно је у једној ТВ реклами позвала младе људе да долазе на утакмице. С правом! Не би било лоше да, упоредо са кажњавањима, протутњи овим градом и на пример један ненасилни „Звиждук у осам“ пре свих химни са трибина наших стадиона. Барем док девојке не скупе храброст да буду и оне мало храбре...Не морају сви млади да заврше као у недавно приказаном случају младића који је запросио девојку на Звездиним трибинама, али може понека девојка да причека испред стадиона свог момка, па да то постане неки нови београдски тренд, баш као сплавови...

Али да се вратим мом пост тренутку са Ђорђем….

Таман кад пређох пешачки прелаз код хотела „Москва“ (тад сам већ певушила моју најомиљенију песму Ђорђа Марјановића „Београде“ у којој постоји граматичка мушко-женска (не)нелогичност, али о томе други пут!), испунила ми се још једна мала жеља: Сретох Владана Батића! Онако у пролазу. Натоварена бројним покушајима из прошлости да дођем до министра Владана Батића и безуспешним покушајима да ступим у контакт са адвокатом Владаном Батићем преко Адвокатске Коморе, упитах пролазника Владана Батића: „Радите ли Ви сада као адвокат?“..

„Не, имам тим адвоката који за мене раде тешка кривична дела“ - одговори уљудно, журећи...

„Штета – имам бизнис случај” - успех да одговор предам ветру....

Сетих се тада да се у једном београдском биоскопу давно приказивао филм „ Замео их ветар“...Да ветар не однесе и спокој мог сусрета са Ђорђем Марјановићем, вратих се на почетак….Ресавска...

Ресавска, па Генерала Жданова, па Вишеградска, па Гинеколошко-акушерска клиника где су на свет дошла толика деца...

У тој дугој улици немогуће да нема места за Ослободиоце Београда! Па нас не би било да њима живот није био узет!

Дајем предлог да се Ресавска преточи у Генерал Жданову на некој деоници пута до Гинеколошко акушерске болнице у Вишеградској улици ..

Из Вишеградске иде се у све улице живота...

(3.10.2009.)