“BITKA ZA BEBE” B92 ILI...“THE BEGGERS CANNOT BE CHOOSERS” (DONALD TRUMP)

“BITKA ZA BEBE” B92 ILI...“THE BEGGERS CANNOT BE CHOOSERS” (DONALD TRUMP)

Kako je elektronski medij B92 preneo (ref 1) u Skupštini Srbije 17.11.2011 dodeljena su ordenja i priznanja svim donatorima koji su učestvovali u velikoj humanitarnoj akciji Fonda B92 "Bitka za bebe", a kojom je obezbeđeno 160 inkubatora za 40 zdravstvenih ustanova u Srbiji. Ova količina inkubatora zadovoljava „tri četvrtine potreba zdravstvenog sistema, a sredstva je doniralo više od 80 kompanija, više od 500 pojedinaca i oko 170 malih preduzeća, vrtića, škola, radnji, udruženja gradjana, fakulteta i sportskih klubova“.

Lepoj svečanosti su prisustvovale bebe „čija su lica učestvovala u kampanji“, predsednica skupštine Slavica Đukić Dejanović, predsednik Srbije Boris Tadić, ministar zdravlja Srbije Zoran Stanković.

U tipičnom majčinskom duhu, gđa Slavica Đukić Dejanović je videla ovu plemenitu akciju kao šansu za naš „nacionalno kompromitovan“ natalitet, odnosno za nadomeštanje nedostajućih 380000 građana u nedavnom popisu građana (kao da na planeti nema 7 milijardi ljudi!).
U tipičnom političkom duhu, međutim, gdja Slavica je opisala ovu humanitarnu akciju kao način za „pravljenje statusa Srbije“ jer će „prevremeno rodjene bebe, nakon što su uspešno savladale svoju prvu životnu borbu, kada za to dodje vreme sesti u poslaničke klupe i biti bolji nego njihovi roditelji“. (Tome se i sama nadam, zato što: Ne tako davno testirala sam svoju petogodišnju bratanicu u poređenju sa gradskom i državnom Advokatskom komorom po pitanju čitanja Izjave o lojalnosti i njena pismenost ih je nadmašila!).

Predsednik Fonda B92, Veran Matić, (u koga zaista verujem da će, shodno nedavno dobijenoj Legiji časti Francuske, uraditi pokajni prikaz o „pravnoj logistici“ B92) istakao je „da je akcija "Bitka za bebe" najbolja koju je taj fond realizovao. jer je rešen problem koji je nastao dugogodišnjim zapuštanjem i stvoren nacionalni konsenzus za rešavanje jednog gorućeg društvenog problema“.

Nakon „dodeljenog“ nacionalnog javnog servisa televiziji PINK koja inkasira novčiće iz svih krajeva sveta (dok ih RTB rasipa na sve strane), moram priznati da je za poštovanje i sama napomena nacionanog konsenzusa u trenutku kad i nacionalno i internacionalno u Srbiji jeste veoma teško prepoznatljivo!
A nadasve mi se dopala izjava gdina Verana da treba „slaviti život“, ne samo zato što počinje vreme veće koncentracije slava u nas, već i zato što sam ga odmah zamislila kao „violinistu na krovu“ sa inkubatorom u rukama, odnosno sa inkubatorom u jednoj, a najavljenim humanitarnim respiratorom u drugoj ruci, (a koje sam, respiratore, i ja bez pitanja „obećala“ našim sunarodnicima na Kosovu kojih počinje da hvata strah za pravo da disanje (ref 2)...

„To life, to life, Lechaim“! (ref. 3)

Samo da još svima, a ne samo bebama u inkubatorima (koji će, nadam se, imati ovlašćenog servisera i odgovornog „humanitarnog“ zastupnika) bude nesmrznuto oko srca kad prime sudske presude u Infostan računima, ili sopstvene profite kroz humanitarne donacije! „May all your futures be pleasant ones, not like our present ones!“ (strofa iz ref.3)...

"Bez podrške životu beba nema ni podrške starim ljudima, koji su i sami često nemoćni, ni ostalim stanovnicima ove zemlje. Mi smo bez obzira na sve razlike koje nas dele dužni da slavimo život i empatiju jer samo tako kao društvo možemo da preživimo", poručio je Matić. 

Za život, za život, gdine Verane! (ali bez cenzure „važnih“ prijateljskih komentara pri tekstovima „Kupoprodaja vakcine“, i bez promptnih pretnji tužbom protiv neistomišljenika! (ref 4)

Sa ministrom zdravlja Zoranom Stanković „koji je izrazio zadovoljstvo zbog toga što će realizacijom ove akcije biti ispunjeni evropski standardi u oblasti neonatologije i što će najmladjim pacijentima biti pružen najbolji tretman“ složila bih se i da nisam nedavno bila na sastanku kod g Ministra, i saznala, otprilike, da „svi farmaceuti još uvek nikom ponikoše“!
Možda su u redu pred Skupštinom za novu šifru delatnosti: „humanitarni tender“?!...Ako je humanitarno ne znači da je na izvol’te (pa još prekoračena norma sa 100 na 160)!
Možda je još neko uspeo da ukapira nakon tolikih godina, osim nas nekolicine koji smo humanitarni rad obavljali legalno preko Crvenog krsta, da ni humanitarbno nije džabe!)

Pokrovitelj akcije "Bitka za bebe" bio je sam predsednik Srbije Boris Tadić.
Baš lepo!
Em država nije pokrovitelj zdravstva, em dokazano voli decu...

I neka su baš „bebe“ prekinule glasanje poslanika u Skupštini Srbije!
(Ne znam šta su baš tada izglasavali, ali mogli su, ne daj Bože, da izglasaju da deci „poubijaju“ kućne ljubimce, ili ne daj Bože, dopuste maloletnicima da spravljaju lekove sami!-ha!).

Kako B92 dalje prenosi, „Bitka za bebe će sada prerasti u fondaciju, koja će i ubuduće pružati pomoć zdravstvenim institucijama širom Srbije u borbi za živote prevremeno rođenih beba.“ Čiju?

Kako se prerasta iz Fonda u Fondaciju, ja ne znam, niti je iko znao da mi kaže te davne 1999 kada je Komercijalna banka Beograd +„co“ stavila „veto“ na moj Solvay- Farmest nerezidentni humanitarni račun „Fonda za decu obolelu od cistične fibroze“ pre nego je ušao u „evropski inkubator“....

Zaista je lepo što dobitnik Ordena Legije časti, gdin Veran ima potrebu da deo tog blaženstva prenese kroz produkciju ordenja!...

Razumem i da je danas novac toliko bitan da čak i obični prosjaci više puta ponavljaju “hvala” za par novčića koje još samo prepoznaje poreski system Srbije i to na „monetarnim jadnicima“(ref 5) …

Razumem da ljudima koji odgaje bebu od manje od pola kilograma, kako su to uradili lekari u Leskovcu pre nekoliko godina, i to bez inkubatora, nemaju potrebu da dobiju orden, već ...inkubator...

Razumem i Donalda Trampa koji je jednom izjavio da „the Beggers cannot be Choosers“ (prevod: Oni koji prose i/ili mole ne mogu da budu ti koji biraju).

Osim B92?

Jasna Zagorac Simonović

21.11.2011

References:
1. „Pobeda “Bitke za bebe”, 17.11.2011, http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=11&dd=17&nav_category=12&nav_id=558405)

2. „Ima nas više samo nas niste popisali“, 18.11.2011,

http://www.nspm.rs/komentar-dana/ima-nas-vise-samo-nas-niste-popisali.html

3. Fiddler on the Roof, YouTube

http://www.youtube.com/watch?v=Vvr8AjT0aD0

4. “Doktori protiv korupcije odbili Insajder”, 11, 11 2011, http://www.healthcareanticorruption.org/mi_korupcija/Hronologija%20medija/20111111e-novine.html

5. „Velika Gospa – ispružena ruka“, 30.08.2011, http://www.pravastrana.com/vest.php?prev=naslovna.php&post=198

H1N1 VAKCINA - OD ZAGREBAČKOG DISTRIBUTERA DO BEOGRADSKOG BUDŽETA

H1N1 VAKCINA - OD ZAGREBAČKOG DISTRIBUTERA DO BEOGRADSKOG BUDŽETA

 

Specijalni sud u Beogradu pokrenuo je nedavno istragu protiv bivše direktorke Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Srbije gdje Svetlane Vukajlović zbog sumnje da je zloupotrebila službeni položaj prilikom nabavki vakcina i oštetila budžet za 1.270.000 evra. Bivša direktorka RZZO je, navodno, omogućila kompaniji „Jugohemija farmacija“ da dobije posao na tenderu za nabavku vakcina protiv virusa gripa tipa H1N1, čime je budžet Srbije oštećen za 1,27 miliona evra. Naime, vakcine su plaćene 8,5 evra po dozi umesto 6,5 evra, koliko su iste koštale građane Hrvatske sa kojimq smo do ne tako davno delili jedinstveno jugoslovensko tržište.

 

U akciji pripadnika službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) uhapšeni su i Vladimir Gravar, direktor „Jugohemija farmacije“, i Ljubomir Pavićević, direktor firme „Detap“ koji su kada su saznali da će biti izvršena javna nabavka tri miliona doza vakcina protiv „novog gripa”, stupili u kontakt sa odgovornom osobom u Imunološkom zavodu u Zagrebu (IMZ), inače ovlašćenim distributerom kompanije „Novartis”, čiji je zastupnik za teritoriju Srbije, navodno, bilo preduzeće „Detap”.

 

Kakos u mediji preneli, Vlada Srbije je na sednici 2.11.2009 usvojila zaključak da RZZO po hitnom postupku i u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, započne nabavku tri miliona doza ove vaccine, ali nije imala udela u izvršenju ovog posla, odnosno tenderskoj proceduri.

 

Vakcina H1N1 je inače 2009. godine pretrpela jaku globalnu medicinsku naučnu kritiku, pa su se njena dalja prodaja i primena nekako zaustavile istovremeno, ali dovoljno vremenski da se ošteti srpski budžet, ako ništa drugo.

 

Eto! Budžet pamti sve, čak i kad je u repu događanja, i to kad pravnici zaborave neke osnovne pravne “preambule”, kao na primer da je Hrvatska zasebna država, pa tako i zastupnici stranih distributera stranih proizvođača lekova jesu zakonski nepoznata kategorija u smislu već uspostavljenje legalne distribucije lekova, odnosno kada direktan zastupnik istog proizvođača treba da postoji, jer inače lek ne bi bio ni registrovan, niti imao prednost nad registrovanim paralelnim lekovima! (Institut za virusologiju još uvek postoji u Beogradu).

 

Preći od predstavništva Novartisa u Beogradu do ambulante na vakcinaciju nije baš lako. Naročito kad treba da se pređe skoro pola planete i stigne do Beograda, i to preko zaista lepog Zagreba! Ma, malo je i dva eura po vakcini, koliki je to bratsko-jedinstveni-ruko-put, da vam ja iz svoje “prve farmaceutske” ruke iskreno kažem!…

Samo mi je jako žao što tih zwei eura nisu pošteno zarađeni i razdeljeni, na isti samo direktan Novartis način, naravno iz cene samog proizvođača vakcine (gde god da se ona fizički zakonski proizvodi), kako smo inače decenijama radili, a ne iz džepa građana tj poreznika EU i šire, ako smo mi uopšte neki jedinstveni poreski obveznici, a kako smo, naravno srećom samo neki od nas, poslednjih decenija odabrali da činimo.

 

Prošlo je već 10 godina od kada sam, prilikom boravka u Berlinu, uspela da utrčim u Ministarstvo zdravlja Nemačke i porazgovaram sa jednim ljubaznim zaposlenikom. Bilo je dovoljno par minuta, a više mi tako balkanski nenajavljenoj ne bi ni dopustili, da ispričam “svoj problem”: odnosno visoko kredibilni farmaceutski generalno-zastupnički konflikt sa nemačkim i inim evropskim principalom i da zapitam: Warum (Zašto)?

 

Zatipah, naime, warum ili zašto nemački pravni entitet, multinacionalni partner moje firme, ruši i to nelegalno preko rešenja za registraciju lekova, svog legalnog farmaceutskog zastupnika u Jugoslaviji, i to na svoju profesionalnu, da zanemarim sada kredibilnu štetu? Ljubazni zaposlenik Ministarstva zdravlja Nemačke povukao se nekuda na promptnu konsultaciju i ubrzo se vratio sa jednostavnim odgovorom: tu vam se radi o interesu između Jugoslavije i Hrvatske!…

 

Kakva sad pa Hrvatska, začudih se ja, tada, a začudih se i kad zahvaljujući perfektnom Dojče jeziku svog prijatelja iz Beograda poslah kasnije dopis Saveznom ministarstvu za ekonomiju Nemačke, napominjući da će se, blago rečeno, gungula oko registracija lekova u Jugoslaviji ubrzo odraziti na nedoličnim registracijama lekova u državama bivšeg SSSR, a potom EU i šire, i kad ne dobih nikakav odgovor! NICHTS! Beše to, I sada jeste, meni posebno nepoznato ponašanje nemačkih entiteta na čijem sam poslovnom obrazu iz doba kada je Bon bio glavni grad Nemačke, bukvalno profesionalno odrasla! 

 

Odgovor ne dobih niiti od predstavništa mog nemačkog i inog principala u Zagrebu, a potom niti od Belupa u Koprivnici, Hrvatska, koji se kasnije drznuo da registruje “moje” lekove usred zemlje Jugoslavije, niti od ofisa “Belupa” u Beogradu, niti od bilo koga…

Ali čudila se više nisam. Tačka.

Sve do sada! Sada se čudim kako je gdja Vukajlović, pravnik po profesiji, mogla sebi da previdi da je put od postojećeg srpskog generalnog zastupnika inostrane firme do ovlašćenog-entiteta-ne-znam-koga, a koji na zeleno svetlo treba da se zna koga podnosi tendersku dokumentaciju za uvoz leka po hitnom potupku u Srbiju (nezavisno od (ne)poštovanja tenderskog postupka) vrlo definisan. I kako je moguće da joj baš niko, niti iz Agencije za lekove, niti iz Instituta za imunologiju, niti iz Ministarstva zdravlja nije pomogao da pođe lakšim putem…
Od ambulante do predstavništva Novartisa…

Da li se i vi čudite?

 

Jasna Zagorac Simonović
24.10.2011

VELIKA GOSPA – ISPRUŽENA RUKA

VELIKA GOSPA – ISPRUŽENA RUKA

Nije bio prošao ni ceo jedan dan od kako sam svom potomku u vožnji ponovila vaspitnu lekcija da kad god je u mogućnosti treba da prosjacima.da novac.

„Nije lako ispružiti ruku”, naglasila sam. “A ako nisi u mogućnosti, važno je da ih vidiš”, dodala sam…

NIje prošao ni ceo jedan dan, a moja se lekcija našla izazvanom jednim na izgled jednostavnim, a na čitanje detinje napisanim “proglasom” ni manje ni više nego na vratima jedne predivne beogradske crkve koja je poznata po dobročiniteljstvu, naime pruža ruku mnogim ljudima koji se teško nose sa domaćim peripetijama i bremenima, a sve više je ne zaobilaze niti dijasporni povratnici na domaće

Božje staze, a svakako je najvažnije da je i na Pravom putu našeg najvećeg Crkvenog Veledostojnika, Patrijarha Irineja…

Na vratima je (rukom) pisalo:

“Draga braćo i sestre, molimo vas da ne dajete novac nikome ispred crkve i u porti jer su drski i ne slušaju crkvu i kradu iz crkve. Uprava Crkve”!?…“Ne dajete novac” bilo je podvučeno!?

Draga braćo i sestre,

Kada sam pročitala nespretni tekst, i to baš na Veliku Gospu, odmah sam se “zacrvenela”, i to najpre pred Bogorodicom…

Preskočiću svoju prvu asocijaciju - scenu u romanu “Jadnici” Viktora Igoa u kojoj Sveštenik uzima krivicu glavnog “junaka” Žan Valžana na sebe pred goničima zakona - i reći da sam odmah sa razumevanjem pročitala tekst i da sam u potpunosti razumela revolt “pokradenog” (ko od nas nije nekad bio pokraden, čak i kad nema šta da mu se ukrade!?), a posebno sam osetila tugu “neslušanog” (kako čuti ako prvo ne slušaš?!)

Ali kad se, potom, “stavih u cipele prosjaka”, pomislih: kuda li se ide sa praznim stomakom, pa još i sa praznom rukom?!

I bi mi žao, i tad i sad, što se revolt i tuga ne udruže u neku lepšu dobrodošlicu “posrnulom čoveku” od proglasa onima koji još nisu posrnuli (ili jesu, pa ne znaju) da ne udeljuju novac (silan li je!)…

A tek je bilo prošlo desetak dana od kako sam u tekstu “Dah u duhu života”(ref 1) na samom kraju napisala: “Uraditi sebe” možda bi trebalo da bude prvi jutarni izgovoreni poziv, pre molitve, kojim bi sveštenici, u kom god Božjem hramu, na kom god jeziku, i kojim god pismom, dobrodošlicom dočekivati “čoveka” koji je privremeno ispustio “dah života” ili se ufiksan ili neufiksan bori za dah života”…(ref.3)

A ja bih na primer volela da pročitam sledeće:

“Ako u ruci imate isprošen dinar, uđite, daćemo vam još jedan”…

Ili: “Ako u ruci nemate dovoljno za ceo hleb, odlušajte liturgiju, od skupljenog novca daćemo vam i za hleb i za vino”…

Ili: “Sledeći put kada odlučite da nešto ukradete, stanite u red ispred Udruženja poslovnih ljudi Srbije u Šekspirovoj ulici…(naravno sa napomenom: Ispred Vlade Srbije ne vredi stajati, i da hoće nemaju više ni kredite,a kamoli novac da daju)…Ima tamo poštenih ljudi, mislim u Šekspirovoj, i kad im džepovi nisu baš pošteni (sem kad dođu u Ruzveltovu!) …

Nije prošlo ni dve godine od kako sam u tekstu “Svećica iz Aleksandrovca” (ref. 2), a u povodu Ispraćaja gdina Patrijarha Pavla, napisala: “”Patrijarh Pavle ostavio milione Crkvi”…negde u meni naslovnica nekog dnevnog lista ovih dana…Pola odmah najsiromašnijima!”…

Ja ne znam da li Crkva pola daje najsiromašnijim (ili više), ali verujem da je tako!…Bilo da stiže direktno ili indirektno (Čudni su putevi Božji) …U to me je po ko zna koji put uverila i meni ispružena ruka - sms-poruka uvaženog gdina Đakona u zoru velikog praznika Velike Gospe na kojoj je pisalo:

“Sačuvala si Devojašto i pored toga što si rodila, i nisi po usnuću svet ostavila, Bogorodice; prestavila si se za život jer si Mati Života, i molitvama Svojim izbavlja duše naše! Tropar Praznika”….

Dovoljno da stavim novčić u jednu ispruženu ruku ispred Crkve…

Jasna Zagorac Simonović

1. http://www.pravastrana.com/vest.php?prev=http://www.pravastrana.com&post=65!
2. http://www.pravastrana.com/vest.php?prev=http://www.pravastrana.com&post=190

DAH U DUHU ŽIVOTA

DAH U DUHU ŽIVOTA

“And the Lord God formed man from the dust of the ground, and breathed into his nostrils the breath of life; and man became a living soul."—Holy Bible, Genesis 2:7 (King James’)

“A stvori Gospodin Bog čovjeka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.” (Sveto Pismo, Prva Knjiga Mojsijeva, 2:7, prevod Đuro Daničić)

Čitajući komentare koje su dobronamerni ljudi poslali povodom teksta “Krst, špric i lopata”, gospodina autora Nikole Tanasića, objavljenog na vebsajtu NSPM, obogatila sam svoj rečnik novom rečju: “uraditi se” što u savremenoj terminologiji treba da znači “ufiksati se narkoticima”.

Ovakvu jednostavnost u izražavanju nisam očekivala u grupaciji posrnulih ljudi koji su, iz lako ili teško razumljivih razloga stigli na margine života, na kojoj pamet treba da se izbori za svoj primat, a snaga za svoje nenamensko rasipanje.

Upućivati SOS signal, u zemlji u kojoj ni “SOS za SOS”, više ne daje mnogo rezultata, i u kojoj tek poneki srećnik uspe da dobije materijalni dokaz da se njegov “humanitarni”, odnosno “legalni profesionalni” trud isplatio, bilo bi puko dupliranje silnih pokušaja kojima se ne bavim samo ja, kao zdravstveno-industrijski “aktivator”, već i mnogi drugi čestiti ljudi godinama.

Upućivati SOS signal, na zemlji na kojoj ni najiumućniji često nisu svesni da niko nema ”tapiju” na zdravlje, bilo bi tek multipliciranje silnih akcija koje rade brojne organizacije širom sveta, manje ili više (ne)uspešno.

Ali!?

“Uraditi se!” – Kakav jednostavan prilaz životu u kome mnoge stvari treba da budu jednostavne, pa tako i vraćanje iz narkomanije injekcijom ljubavi umesto šprica narkotika, veknom hleba umesto mrakom zagušljivih mesta, paketićima ispod jelke umesto praha, krstom ili kojim god znakom ljubavi umesto §...

“Uradi se”! – Da li je neko od nas u normalnom – neufiksanom - smislu uopšte “uradio sebe” kako treba? I da li uopšte radimo na sebi u bilo kom normalnom - neufiksanom - smislu kako treba?...

Čitajući komentare koje su dobronamerni ljudi napisali u “podnožju” teksta “Krst, špric i lopata”, bilo me je sramota što obični ljudi često konkretnije misle o problemu narkomanije od mojih odavno nenadahnutih farmaceuta i lekara...

Posebno me je prijatno iznenadilo što ne razume samo ministar Ivica Dačić, s kim sam nedavno slučajno “razgovarala” (odnosno “održala monolog”, pa se s tim složio, da je narkomanija u vezi sa farmaceutskom industrijom), već to dobro razumeju i sjajni pojedinci iz našeg naroda!

I ne razume samo sveštenstvo da je narkomanija duhovni problem, već i mnogi od nas! I to mi je milo... Samo mi nije milo što ljudi na vodećim mestima širom sveta, pa i kod nas, često ne koriste mozak, a u njemu su tolike mogućnosti...

Da ne bih i drugima i sebi izgledala prepotentna izostaviću svoje decenijske konkretne akcije a u vezi problema neregulisane farmaceutske industrije koja već više od decenije “preteć’ (globalnom!) nebu dere pod oblake” ....(Spisak je toliko dug da ga ne bi stigao ni “štap”, ali “šargarepa” sigurno!)….

Ali eto! Iako multinacionalne kompanije imaju mnogo “vrata i prozora” koji vrlo dobro dihtuju, ima jedna (balkanska) lekcija koju bi “svetski putnici” trebalo da nauče o Balkanu...

Ovde još uvek, i kada postoji “katanac na vratima”, nije nužno da se vrata ne mogu otvoriti!...

Ponekad se “vrata urade sama”, jer se u tom delu udruže roditelji, prijatelji...pravi “duh”...(i to bez boce)…

Pa da ne bi ovaj tekst bio tek moj nadahnuti “kišni leptir” u glavi (upravo sam spašava jednog lepog leptira da ga ne proguta moja mačka!), evo i nekih šturih h predloga (oni detaljniji nalaze se u Savetu za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije, već nekoliko godina):

1. “Uraditi sebe” možda bi trebalo da bude projekat Ministarstva za zdravlje Srbije kada se sledeći put naši predstavnici upute na dodelu projekata u Svetsku zdravstvenu organizaciju...(U tom projektu volonteri bi trebalo da budu svi “nadahnuti” zdravstveni ministri, sekretari, savetnici itd, oni raniji i ovi sadašnji! U tom projektu makar simboličnu licencu bi im davali neokaljani lekari i farmaceuti, ima nas)…

2. “Uraditi sebe” možda bi trebalo da bude sekcija Ministarstva za obrazovanje kada se sledeći put budu radile čuvene beskonačne reforme školstva i zdravstva (U tu sekciju trebalo bi upisati direktore i nastavnike kojima bi primereni, da ne kažem odlični, đaci davali makar simboličnu licencu)...

3. “Uraditi sebe” možda bi trebalo da bude prvi jutarni izgovoreni poziv, pre molitve, kojim bi sveštenici, u kom god Božjem hramu, na kom god jeziku, i kojim god pismom, dobrodošlicom dočekivati “čoveka” koji je privremeno ispustio “dah života” ili se ufiksan ili neufiksan bori za dah života…

Jasna Zagorac Simonović

PRAVA STRANA – PRAVA VRATA

PRAVA STRANA – PRAVA VRATA

13. JULA 2011 koleginica sa “Prave strane” Ljiljana Tatić podelila je prijateljima na Facebook-u post:

Writing for the U.S. Department of State DipNote blog,

DipNote Bloggers highlight a discussion between Assistant Secretary of State for Western Hemisphere Affairs

Na svom zidu Ljiljana je napisala:

“Svi iz mišje rupe pljujemo američkog imperatora. Dajte sad da formulišemo civilizovano i konstruktivno pitanje američkoj vladi..Dajte da ih zamolimo da nam dovedu druge ministre i predsednika jer ovi se bas nisu pokazali ni nama ni njima”. Pa zatim: “Ako želite da se uključite u diskusiju sa Stejt dipartment predstavnicima i koordinatorima svetske politike, mozete da se prijavite ovde”

http://blogs.state.gov/index.p​hp/site/entry/cwa_opportunitie​s_challenges_western_hemisphere

Nisam se prijavila!
Pozvala sam Ljilju da zajedno napišemo pismo. Njena konstatacija, moja (stara) ideja.

Dopis je objavljen na sajtu www.blog.state.gov i glasi ovako:

Comments

Ljiljana T. and Jasna S. in Serbia write:

Dear Global Government,
Our Serbian Government has expired in its ability to move forward the population on both Atlantic sides, and we would most kindly ask you to "do" our new president and government, and in the context of the modern political moment demanding from all of us to help the USA to stop the virus of revolution, meaning the whip of wars and pathological peace, so to tell, and in order to avoid the splitting of California or similar, and to protect the UN national items (self-determination and similar)we ask you to globally approve Serbia as a neutral state (within the USA) to lead a "kolo" of global happiness...so to tell....and consequently prevent the gold backing transform into gold fever, gold ingots and golden teeth...
Namely we think that the United nations should switch over into unites states in order to avoid further deterioration of the world due to double lingual meaning of the word "nation" (European and American)....
Does this sound reasonable for the whole world and promising for the overall global future?
We are aware that our officials strictly obey and respect your instructions, and wikileaks has recently revealed the instructions given by the ambassadors, and therefore since these deeds fail to be fruitful of joint benefit, the USA should consider to slightly change its politics towards Serbia, for the purpose of stability in the Balkans, There is no doubt that we are very fond of our Russian brothers and sisters, but it seems that we have no plans to oppose cooperation with you because the communism has opened the wounds which are an obstacle for any more serious cooperation with the Russians ....
We have always had friendly relations with the USA and these relations could be reestablished through few simple steps, such as to moderate the political vector towards us...
And finally the question: Is your department willing to review and consider the ideas in this letter which could bring eventually bring the USA to solvency and the world to peaceful economy?
Yours faithfully,
Ljiljana T. and Jasna S.
Belgrade, Serbia

POSTED ON SAT JUL 16, 2011

HOMO SAPIENS SAPIENS DO FABRIKE SJAJA

Jedan “imaginaran čovek” nedavno se uselio u moje misli. To se desilo nakon čitanja ovogodišnje Vaskršnje poslanice SPC i Patrijarha Pavla, iz koje se otrgla ka meni sledeća rečenica: “Kao da se popeo današnji čovek na visoke vrhove vavilonske kule, samouveren u svoje znanje, ali često sitan, sebičan, agresivan i pun zlih nastrojenja koja prete njegovoj kuli i njegovom opstanku”.

Počela sam da razmišljam o “današnjem čoveku”, ali od silne nemoći spoznaje njegovog više-milijarderskog broja svela sam njegov broj na svoj razuman vidokrug. Verovatno u skladu sa trenutkom u kome virusi “beže iz laboratorija”, tako je i iz tog mog limitiranog uzorka utekao jedan primerak “od krvi i mesa” i rasterao sve ostale. Umesto da razložno razmislim o njemu (kao na pr. Britanci o Šerlok Holmsu, ili slično), linijom lakšeg otpora počela sam da ga zamišljam kako radi gluposti: skakuće “po vrhovima kule” stremeći ka nekom nevidljivom “vrhunskom” mestu...Baš kao u filmu, on se vucara sav pocepan od silnih vrhova noseći kišobran koji mu svaki čas ispada iz ruku, pa zatim ga vidim kako nosi masku bežeći od tri musketara u obliku krave, ptice i svinje, pa se pentra do petog sprata, pa do šestog...pa bup!...Odleteše mu papirčići i novčići koje nosi u torbici, a on sav ljut nastavja da se pentra uz lestvice od latica ponosa, pa opet pade!...Ali on ne odustaje...Opet se penje, penje, dok sav iznemogao legne da se odmori na nevidljivu sunčanu nit – pravi spas od sujete, gordosti, greha....A za to vreme neko sa meseca ogledalcem mu šalje signale da ustane, oporavi se, polije vodom...Ali njegov san je toliko jak da ne može još da se probudi jer na planeti “Generikum” zaseda skupština predstavnika svih nebeskih tela. Imaju težak zadatak: da odluče da li Boga treba u sve uključiti ili ne, jer taj sitni, sebični agresivko i zloća sve manje liči na Darvinovog homosapiensa, a kamoli na lik Božji (“So God created humankind in his image, in the image of God he created them; male and female he created them – “).....Prilepiše našem lukavku silne dodatne “kakovosti”: ukodiran, dekodiran, demodiran, iran, frustriran...Ometen, pometen, zameten, upleten...Skupština se pretvori u pravi brbljarnik.....”Pa ipak!” – povika neko iz tog haosa. “Današnji čovek ima nešto: znanje!...Čak i ako je njegovo imanje pod znakom pitanja, on je uspeo da se popne na vrhove imanja!”... U tom se sjatiše dobre vile, anđeli, sveci i Bogoljudi da mu pomognu...

Ovu prostu priču napisanu na nivou “petogodišnjeg deteta”, možete nastaviti prema svojoj mašti! Moja mašta skrasila se na sigurnije mesto: u podnaziv Vaskršnje Poslanice SPC i Pavla (ispred imena Pavle štamparskom greškom ili nekim standardom za koji ja ne znam, izostavljeno je Patrijarh): “Svet se pretvara u fabriku lažnog sjaja i prolaznih vrednosti”...

Pa da bismo mi koji se ne nalazimo “na vrhovima vavilonske kule” doprineli da se sazida fabrika sjaja i trajnih vrednosti, moj skromni doprinos počeću nastavkom svog dobronamernog rada koji je zapšočeo 1998. godine. U nastavku ću “prilepiti” stari dopis koji sam 2002.godine napisala SUP-u Beograd, a na zahtev Interpola Washington, a na “inicijativu” prestižne Food and Drug Administration, USA...

Tiče se globalne i lokalne farmaceutske industrije... Volela bih da se ljudi pomenuti u tom tekstu i u prilozima prepoznaju, osveste, nadomeste, razvlaste...u svom i našem interesu...

11.05.2009.

Jasna Simonović

SUP BEOGRAD

SRBIJA
Beograd, 3.07.2002.

Na osnovu zahteva SUP-a Beograd dajem sledeću izjavu:

Ja, Jasna Simonović (devojačko ............) od oca ........, rodjena ........ god. u Beogradu, JMBG .............l.k. ........SUP Beograd), po zanimanju diplomirani farmaceut i magistar medicinskih nauka, zaposlena sam kao generalni direktor Solvay organizacije u Jugoslaviji na osnovu Autorizacije firme Solvay pharmaceuticals GmbH, Hanover od 27. januara 1998. Istoga dana potpisala sam sa firmom Solvay pharmaceuticals GmbH, Hanover i Ugovor o radu na mesto generalnog direktora Solvay predstavništva u Beogradu od 1.1.1998. u kome mi je dato ekskluzivno pravo da zadržim 20% svoga vremena za svoju privatnu firmu Farmest.

Sa ovlašćenjem da otvorim predstavništvo Solvay farmaceutike u Beogradu
(za 4 strana Solvay pravna lica) isto sam otvorila i sebe zaposlila po zakonom propisanom jugoslovenskom ugovoru o radu od 1.6.1998. godine.
(prilog broj 1- ugovori i rešenja)

Moja privatna firma FARMEST d.o.o., ...............Beograd koju sam osnovala 26.09.1990.) je ekskluzivni generalni zastupnik tri Solvay farmaceutske firme (Nemačka, Holandija i Francuska) počev od 1.1.1996. godine, te je firmi Solvay pharma otvorila ovo tržište, registrovala 19 leka (kasnije još 2), stavila na listu fonda socijalnog osiguranja 6 vitalnih proizvoda, osnovala fond Solvay i izradila kompletnu zakonsku regulativu po našim i visoko standardizovanim zapadnim standardima. (prilog br.2 – sva rešenja (3 dela) i ugovor o humanitarnom fondu (4.deo) po potrebi naknadno možemo dostaviti i 6 ugovora Farmest-Solvay) i spisak lekova iz Registra 2001 koje je Farmest u ime Solvaya registrovao u našoj zemlji (5.deo) – po potrebi možemo dostaviti 88 rešenja o registraciji lekova)…
Posle otvaranja Solvay predstavništva uspostavlja se da se te pravno regulisane delatnosti ne mogu preneti na nepravni entitet Solvay predstavništvo, jer naš zakon bitno razdvaja aktivnosti generalnog zastupnika (Uredba o zastupanju) i predstavništva strane firme (Uredba o predstavništvima) –(prilog br. 3 – dva dopisa Saveznog min.za trgovinu i Sav. Ministarstva za zdravlje), te moji principali i ja donosimo lepu odluku da saznamo šta je sve potrebno za osnivanje Solvay pravnog entiteta u Jugoslaviji kako bi umesto Farmesta Solvay postao pravni temeljac za razvoj Solvay farmaceutiuke.
S tim u vezi po nalogu svoga principala obraćam se revizorskoj kući KPMG Yugoslavia, koja nažalost izdaje svoj izveštaj da Solvayu u našoj zemlji nije potreban sopstveni pravni entitet i čak još gore: da im nije potreban ni generalni zastupnik, pozivajući se pri tom na Hofmann LaRoche…I još više nažalost ne želi da ispravi svoju grešku, a zatim i njihove kolege u Madjarskoj, Belgiji, Švedskoj, a kasnije N.Y. ostaju gluvi na sve dopise mojih advokata i mene, ne razumevajući ko to pati od pogrešnog izveštaja…Farmest podnosi tužbu protiv KPMG Jugoslavije oktobra 1999. (prilog br. 4 – osnovna tužba i zahtev za umešača) i taj sudski spor se vodi još i danas…

Nažalost Solvay nastavlja da se ponaša poštujući pogrešan KPMG izveštaj…
a dva loša primera firmi Hemofarm GmbH i Byk Gulden Nemačka koja su mi i ranije stavljana kao ‘primer’ u celoj toj borbi izlaze u prvi plan, te na videlo počinju da uzlaze mnoge nepravilnosti, ilegalne radnje itd. koje su radjene u Saveznom ministarstvu za zdravlje. Čak i kada Farmest dobija spor na Višem privrednom sudu, Solvay i dalje ćuti od straha od KPMG.

Okosnica svega je prepuštanje pravne farmaceutske prakse stihiji, odnosno slobodnoj volji zaposlenika u predstavništvima stranih firmi koja nisu niti zakonski odobrena niti profesionalno osposobljena da odgovore zahtevima pozitivne farmaceutske prakse.

Nelegalno prebacivanje rešenja o registraciji lekova na predstavništva stranih firmi (videti Registar 2002.) totalno ostavlja van kontrole tekstove uputstva, patentna prava, zakonom regulisane cene, ugovorne obaveze, datoteku prometa lekova, planirani uvoz i izvoz, standardizovanu dokumentaciju, a pretvaranje relevatnih balkanskih institucija u učionice iz kojih se ne zna kakvi će stručnjaci izaći i neizvesno stajanje na nekom od basamaka evropske zajednice sa perspektivnom ulaska u ‘pravnu farmaceutsku’ kuću koje može godinama da traje ostavlja prazan prostor za zloupotrebu prometa lekova u svim vidovima.

Ne smatram da su sve moje kolege kriminalci, ali smatram da su još više krivi
jer rade suprotno interesima pacijenta.

S tm u vezi pošto je inicijativa za pisanje ovoga izveštaja inicirana mojim kratkim apelom Američkoj FDA, ljubazno molim naš SUP da dopis u celosti prevede te da zamoli svoje kolege u Washingtonu da prenesu stručnjacima FDA moje mišljenje da bi u interesu globalne farmaceutske industrije trebalo da zvanično pomognu Evropskoj zajednici u regulisanju zapetljane pravne regulative jer su firme zvučnih imena napravile pravi haos, i ne znaju da se vrate izvornim principima materije medike, ne zna se ko je za šta odgovoran, pa tako laici, poluprofesionalci, dobronamerni i oni koje je bolest pritisla traže svoje puteve i barataju lekovima kako im se svidi. (prilog br 5 – razni dopisi)

Kako ne bih prepričavala stavke koje sam nazvala ‘privredni kriminal’ dostavljam
dopis ‘Primedbe Saveznom deviznom inspektoratu’ od 26.6.2002. sa 5 priloga (prilog br.6) kao i dopis ‘Nelegalni poslovi nemačkih pravnih entiteta u farmaceutskoj industriji’ od 20.03.2002. koji je sada u zvaničnoj obradi u Saveznom ministarstvu za ekonomiju i tehnologiju Nemačke (prilog br. 7) ..

Dalje u vezi vašeg pitanja koje sam sve poruke slala, ovim vas obaveštavam da
kontaktiram: privredne komore relevatnih zemalja, revizorske kuće, ministarstva, mnogobrojne prijatelje i kolege, advokate i prijatelje advokate, berze, mnoge nevladine institucije, kongresmene u USA koji mogu doprineti razvoju ekonomije na ovim prostorima..Sve svoje izveštaje i prepiske dostavljam svojim principalima u Belgiji, relevatnim institucijama u zemlji i inostranstvu kako bi na vreme sprečavali ono što ne valja. Kopiju svega obavezno dostavljam i predsedniku USA (e-mail i/ili fax) jer imam najviše poverenja u Belu Kuću, jer je u Evropi sve čas ovako, čas onako…Takodje onoga trenutka kada se više nije znalo da li je naša zemlja legalna, dala sam sebi pravo da odlučim o svojoj pripadnosti, te izabrala Srbiju i USA, odnosno ako sudovi, zemlje i ostalo na ovim prostorima izgube kredibilitet da se moj rad sudi po Američkom zakonu.

Pošto sam doživela totalnu blokadu svojih ljudskih prava i pošto moja porodica, ja lično i moja firma Farmest trpimo velike finansijske gubitke tokom moje četvorogodišnje borbe za očuvanje pravno regulisane farmaceutske industrije (besplatno!), moram da dodam da je vaš zahtev da dam ovu izjavu izazvao u meni dvojno osećanje:
1) Osećanje tužne satisfakcije da se predmet obradjuje u Washingtonu na osnovu moga ličnog rada, a ne na osnovu neke od institucija sistema u zemlji i Evropi.
2) Osećanje ponovne globalne sigurnosti, jer toliko su ljudi koji su na visokim položajima postali necivilizovani da vrlo retko nešto rade, a kamoli čitaju, pa
sam ponosna da Washington radi za dobrobit svih nas.

Stojim vam na raspolaganju za sve dodatne informacije.
Jasna Simonović

PS 2.07.2011 Od tada se niko više nije javio…Predmet stoji u Visokom savetu sudstva Srbije I u firmi Abbott laboratories koja je u međuvremenu kupila Solvay. Novci i profit su se višestruko umnožavali, a gresi još više…

Kao što nedavno čuh od mladog beogradskog sveštenika koga jako poštujem: Ljudi poste, pa onda psuju, otimaju, lažu…Ne može to tako!

БЕЛЕШКА ИЗ ПРАПОСТОЈБИНЕ или... РЕПУБЛИКА КОСОВО СРЦЕ СРБИЈЕ

09.05.2011 | 08:48 | Аутор: Јасна Загорац Симоновић

Како је тешко бити и изаћи из прапостојбине када имаш постојбину. Али постојбине без прапостојбине не може бити, чак а и ако понекад промени назив.

5. новембра 1998., у цик зоре, мој пријатељ-колега Фатон и ја, упутисмо се путем којим се ових дана нерадо иде, од Београда, преко „Дуља“, за Призрен.

Призрен се налази у, по некима, „Републици Косово“, по некима, у „Срцу Србије“, а по мени у оба, и то поред заборављене „сестре“ Метохије.

Мој сапутник често каже „Зови ме како год хоћеш, само немој да ме разбијеш!“

Понесосмо им много Сунца из бивше и садашње престонице путем којим су у супротном правцу годинама долазили камиони и камиони робе за Београд, а који су отхранили моју и моју туђу децу, па се деца размилеше по свету и назад, по свету и назад, и тако редом, без почетка и без краја.

А ја чекала економске таблице да бих се после десет година поново „спустила до Косова“!

„Учку“ нисмо видели (плаше се!), иако сам за њих била спремила једно енглеско „How do you do?“!

Видели смо понеког милиционера, али они више нису интересантни.

Када се пролази тим Сунчаним путем, онда се запишташ шта уопште би човеку и жени да излазе из природе! Није ни чудо што „свет“ стално ту шаље неке посматраче када се цело „холандско сликарство“ сместило на ове дивне просторе. Зар је могуће да су „сликари“ имали неке дурбине чак довде, и то пре сателита!? Што јужније то „вангогастије“...Чини ми се да на сваког човека на Косову долази по један ТВ сателит, тако да људи нису ту и кад би хтели бити. У свету су! Баш ме занима шта би било када би се те печуркице склониле са кровова!?.

Договарасмо се мој колега и ја да ли ћемо прво код наше „прве љубави која заборава нема“, фабрике лекова Фармакос, или код „друге љубави од које још живимо“, фабрике санитетског материјала Принтекс, али нам „знакови поред пута“ променише правац. „Амбулантна кола хуманитарне организације Мајка Тереза“ испред нас! Не волим да се понашам директорски, али овога пута одмах дадох наредбу да кренемо за првом дамом албанске нације која сликане свеце нема, а светице има: Ноне Терезом.

Мој колега у Приштини нађе свог брата, па нам Скендер показа пут који води до насеља Врањевци, где је „срце“ хуманитарне организације Мајка Тереза и где се српски одавно није чуо. Кажу. Да сам знала да нас тамо чека један фини „полиглота“ албанске националности, др Гани, и његова љубазна медицинска сестра смела бих ја да дођем и сама. Испред амбуланте је стајао дугачак ред људи који су, надам се, касније стигли на ред код доктора и добили лек. Као да ниједне регуларне здравствене установе и апотеке нема на овим просторима!

Онако трговачки навалих на доктора да причам о економској сарадњи (време је за економију на Косову!), а и да би ми у Призрену остало више времена за пријатељска дружења. Познајемо више људи.

Убрзо, међутим, схватих да појма немам шта је то заиста хуманитарна помоћ! Па тек сам пре пар дана први пут у пословном жћивоту поклонила 1100 паковања једног лека за децу оболелу од цистичне фиброзе.

Стигох ипак да позовем др Ганија у Београд. Хоће са нама да сарађује. Тако бих му радо показала Клинику за кардиоваскуларне болести у Београду која је недавно добила високу награду „у свету“, а у коју пацијенти са Косова и Метохије и даље долазе! (Не знам када су лекари са Косова, међутим, престали да долазе!?). На тој Клиници ускоро ће се вршити још сложенији подухвати - трансплантације. Медицина је напредовала. И вешташко срце куца тика-така.

Али не на Косову...

Презаузет доктор, који од пацијената у 92 амбуланте хуманитарне организације Мајка Тереза не може ни главу да дигне, још нема ни телефакс апарат, а камоли времена да решава међуљудске односе због који су се људи у толиком броју заређали испред врата.

Па ипак, прође ми кроз главу да би Нона Тереза сигурно отворила врата свим болесницима свих нација, а да би неки фин „домаћин или домаћица“, када би их било, рекао људима да не стоје на улици када толике здравствене установе зврје празне!

Призрен је оно што је и некада био: пријатељски град. И што ће опет ускоро бити: домаћински град.

Када се увече упале светла, са терасе праисторијског хотела Теранда осетиш вечност! Чује се „музика“ са цркава и џамија, али све некако лепо у глас! Начуљих уши да чујем и звуке понаособ. „Оркестарски модел“ није спасао ни једно Сарајево, а камоли мали Призрен! Ја бих то један, па други, па заједно, па тако редом. Без почетка и без краја.

Ставили се јад и беда руку под руку! Чак и они знају да ништа на овом свету не може само!

Џамија, у коју уђох боса, чека реновинање, ваљда „преко сателита“!

Баш као и запуштена Грачаница у коју касније уђосмо са „Добар дан“ свештенику, а свештеник нама пожеле „Помоз’ Бог!“. Хтедох рећи да и Богу и „Боговима“ треба понекад помоћи, али ме дочекаше ископане очи Симониде! Који ли је то „женомрзац“ учинио?! Можда су зато жене по кућама на Косову још увек толико скривене...Па уписах у Књигу утисака у Грачаници „На сунчаном путу“, а мој колега исто то, само „иза“, па научих од њега да за нас има и „иза“. Тамо већ не бих смела сама...

У Призрену ми имамо своја три бивша директора Фармакоса. Нису само мужеви и државе понекад „бивши“, већ и директори!

Садашњи директор, наш пријатељ Славе нахрани нас тако добро да из кафане нисмо ни морали излазити!

Некадашњи директор, наш пријатељ Фадил нахрани ме још више, тако да ја леблеблијама, а он скоком, ја печеним кестењем, а он скоком, ја колачима, али физиолошке могућности човека су ипак ограничене!

И јесте леп човек, као што примети моја посматрачка рођака која се ту задесила, весео!

И јесте лепо обучен када у „облацима“ стално види неке паре! И када су се три лепе ћерке поудавале. И то добро. Само не раде.

Постоји и трећи, бивши директор, наш шријатељ Скендер, али њему стигох да пошаљем само поздрав. И то преко тућних очију заједничког колеге, нашег пријатеља Бајрама, у којима још увек станује нада. Каже Бајрам да се срећу сваки дан у неком кафанчету. А ја памтим директора са конгреса реномиране немачке фармацеутске куће у Марбелли, па ми се већ дуже времена некако не да поновни пут у Шпанију. Како то ја у Шпанију, а мој бивши директор ни у Београд више не долази!?

Климнуо главом ипак, каже Бајрам, васпитани Скендер Славету у поворци на некој сахрани. На сахранама се сви наши југословенски народи и народности некако сложе! Ваљда се тада присете да ће и сами једнога дана бити сложени!

А „нова љубав“, сиромашни честити Принтекс, фарика санитета, има новог директора...

Када бих могла, послала бих му одмах амбулантна кола Мајке Терезе! Каже да хоће да ради са нашом фирмом Фармест, а ми већ радимо 8 година. И то успешно!

Јад и беда иду руку под руку! Шта би мом оцу пре двадесет година да учествује у отварању фабрике Цоца-цоле и извози косовско-метохијска вина за Немачку!? Шта би оснивачу Фармакоса Мр пх Драгољубу Јанићијевићу да сакупља лековито биље и отвара фабрику лекова Фармакос!?

Шта би некоме да на потезу Приштина – Призрен (Те Дуле) прави природни сценарио за „холивудске“ ратне филмове!?

Занемесмо мој колега и ја! И од јада, и од беде, и од свега!

И би ми жао што једном приликом нисам снимила јецај једног старовременог Шиптара у Словенији који је седео на камену и плакао над горком судбином своје унучади. Тако плакао да би се сваки европски камен растопио!

Па да се тај јецај пусти преко сателита!

Јад и беда чекају неки новац!

После Тита, обећање лудом радовање!

Испрати нас мој и наш пријатељ ФадиЉ са осмехом! Поверова ми да смо дошли само због пријатељста, а не због посла.

Рече ми да неки силни имагинарни милиони долара чекају да се уложе у фабрику лекова Фармакос.

„Биће твоја“, и то ми рече.

„Ако дају“, одговорих ја њему, „дајем и ја још толико имагинарних милиона!“

Било је посматрача око нас, па не стигох да додам да сам ја из „народа“ који и коњима пола даје, а камоли људима, а да смо он и ја из „два народа“ који коње разумеју много пре него што је Роберт Редфорд снимио „Шаптача коња“!

Али, шта оно би Роберту Редфорду да пусти онако лепу испражњену жену да оде на крају филма!? Што не потрча за њом?! Ту сцену треба да сними поново, и то после доласка на Косово! На Балкану то ниједан мушкарац не би учинио!

По савету свих наших пријатеља, пређосмо мој колега и ја назад ту неку замишљену границу „Косова“ и „Србије“ за видела дана.

Где је, бре, уопште та Метохија?!

У ресторану код „Жалосне врбе“ (нека имена на Балкану заиста треба мењати!) на југу „Србије“, већ друга слика! Младић конобарише од пет ујутру! Рекох му „дивно“! Па зато је уморан и не може да попамти целу наруџбину! Доста је памћења, мислим се ја, и за слонове 600 година је много!

„Записуј“ - рече мој колега Шиптар или како се већ тај народ зове.

Када би записивао, ја бих наручила и моје омиљене, леблеблије.

Нагазисмо назад ка нашем „вештачком срцу“ Београду пуном дозвољеном брзином! Ми већ тамо радимо на вештачки, али ипак економски погон.

На Брезовицу, нажалост, нисмо стигли да одемо.

Ако Човек и Људи дозволе, прихватам „позив на „парти“, макар и холандска музика свирала све до зоре.

За ту прилику позвала бих све бивше.

Само да још „Славе“ климне главом мало јаче, па да Сви стигнемо што даље од праисторије.

А када би албански очеви разговарали, ако не са женама, онда са кћерима, можда би се као ретко до сад у исторјии Косова, дешавало да се шармантни „Срби“ много чешће загледају у очи лепих „шиптарских“ кћери, и обрнуто. Онда ни по дану ни по ноћи не би видели никакву границу.

Не може се „Ван Гог“ више тако сурово реметити!

(8. новембра 1998)

АВЕ МАРИЈА или: ЈУБИЛЕЈ 70 ГОДИНА ФАРМАЦИЈЕ У БЕОГРАДУ (подсећање)

05.05.2011 | 11:14 | Аутор: Јасна Загорац Симоновић

У оквиру обележавања јубилеја 70 година студија фармације на Универзитету у Београду, као и целокупне фармације у Србији, под покровитељством Министарства здравља и Министарства просвете Србије, 24. октобра 2009. одржана је прослава у великој сали Сава центра у Београду.

Иначе, Фармацеутски одсек при Медицинском факултету Београдског универзитета основан је 24. октобра 1939. године. У самосталну високошколску установу Фармацеутски факултет је прерастао 19. октобра 1945. Данас Фармацеутски факултет пролази кроз пројекте усклађивања са принципима болоњског процеса. Од оснивања до данас, Фармацеутски факултет у Београду завршило је око 10000 студената, од којих је специјализацију за потребе здравства завршило 1200, академску специјализацију 800, магистарске студије 327, а докторске студије 280 фармацеута.

Као што и приличи фармацеутској професији, тако је и ова прослава била „са стилом“, како је једноставним речима оценила једна од колегиница са којима сам била у непосредном друштву.

Тимски смо се сложиле да не седнемо у пети ред. Колегинице из разлога што се у првом реду другог дела сале лагодније седи, јер се испред налази празан простор, а ја и зато што сам се сетила да је било нешто у вези тих редова приликом недавне прославе ослобођења Београда којој је присуствовао руски председник Медведев, па ми некако лакну да не морам да „прескачем“ знамените људе...

А веровали или не, у самом првом знаменитом фармацеутском реду, седеле су живе и здраве колеге које су уписале фармацију 1939.године! Када је после уљудних говора декана фармацеутског факултета проф.др Наде Ковачевић, те Министра просвете Републике Србије Проф.др Жарка Обрадовића устала да нам се обрати Проф.др Зора Благојевић, страх и трепет Фармацеутског факултета, од које се и сада од страха тресе “фармацеутска хемија” кроз све баке, родитеље и децу који ланчано настављају традицију апотекара,.....Када је професорка чило устала, нисам могла да поверујем да је то иста особа која је генерације дочекивала преозбиљним, да будем фина па ипак кажем, смркнутим лицем! Када прођеш поред проф.Благојевић, то је било да се одмах стресеш и заборавиш бар 30% од оног што си перфектно научио, а ако си мало лабилнији, заборавиш и који си факултет уписао! Тако је то било...Не било!

Другарица Професор (без жеље да омаловажим звање другарице, али тако је то било), иначе веома заслужна за цивилизацијски ход фармацеуске едукативне струке, као да је сада две деценије бацила неком магичном формулом у бестраг, па неко дуго скривано ведро лице донела нама у сред Сава центра, далеко од школских клупа. Својим изузетним смислом за хумор увела нас је у грохот смеха, као права Госпођа фармацеут (без жеље да полтронишем).

Ето, у сваком човеку чучи то лепо добро!

А ко каже да “на западу нема ништа ново”, није баш у праву...Нов је добро увежбан хор Фармацеутског факултета који је извео химну “Гаудеамус игитур” уз коју смо сви пронашли студенте у себи и устали...Штета што (опет) г Медведев није мало продужио боравак, па чуо изведбу једне лепе украјинске песме...Уз те акорде, сваки би се разговор о јаком фармацеутском линку Русије и Србије тј СССР и Југославије завршио са Београдом као центром “евроатланске” фармацеутике, уз салве заједничких “здравих” пројеката....

А када нам запева и млади фармацеут солиста хора, помислих како је добро што више фармацију не уписују углавном девојке, јер са таквим гласом и изгледом многе би се девојке могле спотаћи да не дипломирају на време!

24. октобар 2009! – "Интернатионал Даy Оф Цлимате Ацтион". Преко 200 догађаја у 181 земљи широм света волонтерски је тога дана уприличено да се људи на планети опмену да се атмосферска концентрација ЦО2 налази на недозвољених 390 ппм. Да треба да се хитно смањи до 350 ппм.

А ја као подржавалац те акције, и тренутни “апстинент” деклинирајућих економских догађања, лењо сам тек послала линк пријатељима да се акцији придруже!

То само може “Српкиња”, па још фармацеут “од стила”, зар не?! Док су се у Њуијорку сливале информације шта је која земља све здружено урадила, у топлој сали Сава центра седела сам и уживала са драгим колегама слушајући, даље, дивну представу Атељеа 212 у којој су реномирани глумци (Тања Бошковић, Аљоша Вучковић, Катарина Жутић, Анита Манчић, Горан Султановић, Мира Пеић итд.) под палицом “кабаре-мајстора” Светозара Цветковића певали познате надахнуте нумере, а млади извођачи Јелена и Жарко извели и прави “холивудски” плес. Просто да се “Суботом увече” продужи до “Понедељка ујутру”! ....


Аве! Какав угљен диоксид, какав азот, какав кисеоник!....Када је танана црнокоса певачица (дубоко се извињавам што не знам име)...Када је Она, која је од разводнице у Народном позоришту, постала чланица Атељеа 212, запевала предивим гласом “Аве Мариа”, цео се Мендељејев систем распоредио, не само по сали Сава центра, већ по Планети земљи...Уформулисао се у све свемире...Постројио и оне елементе који ће тек бити откривени... Или већ јесу...


Где је уопште та фармацеутска мафија?

Где су 10000 фармацеута да врате лек леку?


Један од званичних говорника (извињавам се, не знам име) испричао је како је његов близак предак, уз прописивање рецепата сељацима у неком селу у Србији, увек говорио: “Узимај лек, али се и Богу моли!


На Планети на којој је “унапред” постало у моди чак и кад се додељују веома високе награде, ево и ја да замолим Бога јавно да унапред опрости мојим колегама који су се о професију дубоко огрешили (кроз црно тржиште лекова - од врха компанија и иституција до апотеке), а њих лепо молим да покупе своје грехе и учине са њима што је иначе с гресима чинити...Па да наредни Јубилеј фармацеута сачекамо сви чистог образа!


Паметна је то професија. Зна да вага...Увек са стилом...