INAUGURATIO
PHARMACEUTICA
23. juna
2017 u Palati „Srbija“ u Beogradu održana je svečanost povodom inauguracije novog
predsednika Republike Srbije, dosadašnjeg
premijera Srbije Aleksandra Vučića.
Palata „Srbija“
je velelepna zgrada nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća Jugoslavije (SIV I) iz
socijalističkog perioda.
Nebrojeno
puta sam dolazila u SIV I, uglavnom u Ministarsvo za ekonomske odnose sa
inostranstvom, po službenoj dužnosti ispred firmi u kojima sam bila zaposlena
na visoko stručnim
farmaceutskim i menadžerskim pozicijama: Farmakos iz Prizrena, Jugomedika-ICN iz
Kragujevca-Costa Mesa, Solvay pharma GmbH predstavništvo iz Beograda, kao i u
ime moje privatne firme Farmest doo, osnovane kao prva farmaceutska firma SFRS
1990, a koja je 1996. postala izuzetno uspešan generalni zastupnik Solvay
pharmaceuticals Nemačka, Francuska i Holandija (22 registracije najsavremenijih
lekova sa 88 certifikata, 6 na listi Fonda, humanitarni fond Solvay-Farmest za
decu obolelu od cistične fibroze, itd), sve dok konsalting-revizorska kuća KPMG yugoslavia nije poremetila već izvesno otvaranje (zajedničke) firme
Solvay ltd. krajem 1998, i to oglušavanjem o postojeći Zakon o lekovima u
izveštaju koji su nam uradili u tu svrhu.
Taj projekat trebalo je da bude kamen
temeljac nastavka legalne farmaceutske industrije u uslovima tranzicije, a koja
je uglavnom prekinuta potapanjem registracija lekova generalnih zastupstava i
zanemarivanjem da su najrenomiran farmaceutske kompanije decenijama bile prisutne
na našem tržištu i da su lekovi bili izuzeti od sankcija uvedenih našoj zemlji.
To je za sobom ostavilo otvorena vrata za deharmonizaciju regulative i zloupotrebu
lekova.
Od tada sam počela
da sanjam svoj „američki san“ tražeći pas i u SIV-u I, a pre nego ću proglasiti
jurisdikciju američkog suda u slučaju da kod nas i po evropskim centrima i
svetskim adresama ne nadjem zaštitu legalne farmaceutske industrije. Izvinjavam
se što ga nazivam američkim, ali balkanski snovi su bili toliko „pusti“ za mene
politički nejaku, a evropski niti postoje od silne zavisti da će neki nov
momenat uništiti nacionalne sirotinjske ego-e, dok bratski jugani izgleda da ni
danas ne znaju da sanjaju sem u ratnim uslovima, a nije ni fer da najbolji
ruski sinovi se žrtvuju za (ne)zahvalne lokalne i svetske kvazi-patriote ...
San je počeo
u SIV-u I prostim brojanjem koliko bi bolesničkih kreveta moglo stati u tu velelepnu
zgradu, da bi kasnije avanzovao u kalkulaciju
izgubljenog profita od otetih registracija lekova, te cementiranjem matrice za moju
realnu opsesiju zaradom za zdravstvo (i naravno za mene u svim mojim
porodičnim, prijateljskim i inim modifikacijama!). Ne zaboravite da je tada
Beograd primao sistemski, rodjački,
prijateljski, džepno ili već kako, pacijente
iz bivših republika Jugoslavije i unutrašnjosti Srbije (sa KiM), a često i iz
inostranstva, naravno besplatno. Hipokritova zakletva do same beogradske koske!
Kao i svaki
san, tako je i moj san uzdrmavan kada nisam uspela da doprem do 4 renomirana
advokata SAD, osnivača KPMG, i pored lične posete KPMG Oklahoma, bezbroj
faksova KPMG Global, Njujork i telefonskog obećanja CEO Johna Morrisa, KPMG Global, London. A još čekam, i
pored toga što mi je u medjuvrenu Solvay prodao Abbott-u SAD registracije
lekova, a time i udeo u nepriznatom vlasništvu. Možda će već taj planirani sakupljeni
e-krak u Vladi Srbije koga najavi mandatar za premijera Ana Brnabić u tome
videti svoju realnu ekonomsku šansu, kad već ta mala adresa „tina-mendelson“ i
AMCHAM beogradski juniori za vreme Zorana Djindjića nisu uspeli ni da dokuče
šta im je najpre činiti!
Da sam znala
da će u toj zgradi (SIV-I) od CG ostati samo zid Podgorica (za slikanje sa visokim
zvaničnicima prijema), možda se ne bih isplakala na tom zidu jer se još uvek
nadam da ću stići do svetog jerusalimskog, ali sigurno ne bih gubila vreme sa Marovićem,
Nišavićem , Marinkovićem, pa i Karamarkovićem, a pogotovo ne u kancelariji
Labusovoj! Sve njihove ljubazne reči „svaka vam čast“ toliko su mi se vremenom ogadile
da mi se od časti i sada posle dve decenije vrti u glavi koliki su iznos
izbacili iz naše zemlje! A možda i do bombardovanja SCG ne bi došlo jer bi
svetski farmaceutski giganti sigurno štitili svoje kompanije. Sigurna sam da bi
to razumeo Donald Trump, a bogami i Vladimir Putin, nisu tajkuni i supertajkuni
za bacanje!
Da, Herr
Schroeder, bivši kancelar Nemačke, jeste
zaslužio da bude medju najvažnijim zvanicama na inauguraciji jer se zalagao za prestanak bombardovanja
juna 1999! Kako je samo tapšao dečjem horu,
pod rukovodstvom neprevazidjene Darinke Matić Marović, a koji je otpevao
predivnu srpsku himnu Bože pravde (po muzičkoj osnovi Slovenca Davorina Jenka,
da li se to uči u slovenačkim školama danas!?) i još lepšu pesmu „Ovo je
Srbija“!
Kakav divan
ostatak Jugoslavije! Nažalost one u kojoj granice još uvek prolaze kroz nečije
kuće, one u kojoj se dvorci zidaju na otetim parcelama, one u kojoj
lezilebovići još uvek jedu tudji hleb, a vojnici koje god nacije i vere propadaju
u svojoj bedi, one u kojoj poreski organi stavljaju ljudske organe na savesnu promociju,
a skupe operacije na nesavesnu bankomaniju, tako nekako.
Ne znam da
li bi Jugoslavija opstala da je kojim slučajem kralj Aleksandar Karadjordjević odlučio
da se zove Srbija, ali lepo reče Aca Vučić na prijemu povodom inauguracije da
je „na Balkanu dosta provalija“, pa dade akcenat na „mir“ i ne znam šta još
mirno...
Pa, MIR!
A Aca Karadjordjević, jugoslovenski prestolonaslednik ne reče ništa, možda zato što nas od ekonomskog
nihilizma deli već poprilično miloševićevih godina raspleta, pa je teško naći
pravi smer, naročito sa balkona istorijske narodne Skupštine Srba, Hrvata i
Slovenaca u kojoj se svašta dogadjalo, a i balkon Obrenovića nije daleko...Možda
će sa slike sa našim širokogrudim Patrijarhom Irinejom biti lakše...
Bog neka
nam svima oprosti i nauči nas kako dalje!
Mene je tog
23. 06. baš u vreme inauguracije (18.30 h) jedan prevodilački poslovni angažman
odveo baš u blizinu SIV-a. Nisam se bila uplašila da će izmenjen smer saobraćaja,
blokirane neke ulice i prevelika vrućina onemogućiti da stignem na cilj jer
nemam auto! Srećne cipele (pardon
papuče) su nekada pravi Božji blagoslov, stigneš gde hoćeš, još uz „dobar dan“
dežurnog policajca i prizor prelepog velikog psa sa prirodnom licencom za kretanje
u nedozvoljene zone.
Moje
dubinsko sagledavanje manifestacije inauguracije nastavilo se, medjutim, narodnim veseljem koje ne košta ništa, sem 150 dinara za RTS, pred televizorom...
Moje jugoslovensko
srce zaigralo je i pre divnih scenskih narodnih srpskih izvedbi, pa mi nekako i
„posle Tita – Vučić“ čak došlo kao osveženje tog vrelog junaskog dana! Eh, da
se samo pojavio pre nego što se zavadismo i sa samim sobom-ima! Kakva istorijska
sličnost sa kosovskom brzinom kraljevića Marka!
Gde su sada ti narodi i narodnosti, gde je uopšte ta opozicija, u kojim su sobama
„moji“ novci dovoljni da Vojvodina ne hrani sama čitavu Evropu?!
Zaigralo je moje žensko srce kad videh da je Vučić doveo svoju suprugu Tamaru koja se tek porodila...Ma, gotovo je najzad sa „Vučiću...znate već šta“ koje je već dobro pretilo da
ostane u njegovom istorijskom CV-ju kao prioritetni rodnoravnopravni domen
generacijama koje dolaze, a koje često slepo veruju rečima. Valjda zato što u
Bibliji u početku beše reč, a u prapočetku nemamo još elektronski domen da naučimo.
A kad zapeva
srpsku himnu, gdja Tamarinom ponašanju mogla bi pozavideti i crnogorska
princeza srpska kraljica Zorka Karadjordjević u svoje vreme! Možda nam bude talična da nas Donald Trump stavi u svoju putešestvijsku agendu, kad već
Ana Ivanović ode za Nemačku pre vremena i kad Trumpu nije još izgleda niko preneo da
sam dala FB predlog da američki narod dobije pola od onoga što dobijemo kao
nematerijalnu kompenzaciju za NATO grešku bombardovanja SRJ, a za koju se Trump izvinio
srpskom narodu u svojoj predizbornoj kampanji.
Posebno mi zaigra moje majčinsko srce kad hrvatska predsednica, „roze“ Kolinda Grabar Kitarović
(kao da sluti i na neku lepu devojčicu) izvadi poklon za malog Vučićevog sina Vukana
na očigled celog sveta, a kako dolikuje balkanskim babinjama! Pa i još više, kad
kasnije pročitah da je na njemu lik Presvete Bogorodice, hvala i od mene! Eh,
da je samo Tudjman znao da je Beograd posvećen Majki Božjoj pre nego je počeo da broji krvna zrnca i u svojim unucima! A da su samo ti neprofesionalni naslednici
gdje Mirice iz Ekonomskog odjela Hrvatske ambasade u Beogradu nastavili njen prekinuti
rad na harmonizaciji farmaceutske industrije, koji smo bile započele, možda bi
Štark i Bajadera sad vodili zajednički primat na nekoj globalnoj berzi i
uživali u našim i svetskim stomacima.
Ma „Deca vam
se radjala!“!
Deca nam i
vam se radjala, a ne ginula od bombi i ne razboljevala se od internacionalne ženske
ljubomore i globalne muške pakosti!
Ne znam kako
drugi gledaoci TV-a, ali ja sam kroz kulturno-umetničke istorijske sobe na ovom
hepeningu prošla zajedno sa Vučićem i inauguracionim saradnicima, baš kao svaki
dobar djak. Može li neko da priredi letnju učionicu za škole da isto vide?!
Eh, da je
rimski imperator mogao znati da će taj put ovde započeti Njegovom skulptnom
glavom, možda bi hrišćansko-muslimanski ratovi zauvek ostali iza nas, a Hristov
mir darivao sebe celoj planeti bez političke i crkvene konotacije...
A možda bi
se i neko iz Dženeral motorsa dovezao Teslinim automobilom i napokon naučio od
Tesle da je darivanje najveći Božji blagoslov kad već to nije naučio iz patenata
koje im je Tesla darivao u njihovom najtežem komplanijskom trenutku, i kad već
nisu stigli da pogledaju jutjub snimak sa sahrane Nikole Tesle u SAD koji može
da gleda ceo svet, samo ne može da se legalno prikazuje u Teslinom muzeju u
Beogradu!?
Nije Srbija više toliko „tamo
daleko“...
Ne znam da
li je to Vučić sam, ili neki novi klinci u naprednjacima, odlučio da u usta
Nikole Tesle stavi proročke reči za Beograd sa akcentom na „Beograd na vodi“
itd. Ali?! Ma, kad čovek ima bebu, svako podetinji!
Uf, gde je
ta zvečka?!
27.06. 2017.
Jasna
Simonović, Beograd, Srbija
