VAROŠ VINO
Trebalo mi je mnogo decenija da tek sada shvatim zašto koristim
rečenicu „idem u varoš“, umesto kao sav svet „idem u grad“...
Naime, u apoteci „Varoš kapija“ u Pop Lukinoj ul. u
Beogradu svoj apotekarski radni vek provela je moja majka, pok. Mr ph Milica
Zagorac, rodj.Jokić. Ovaj prelepi
prostor koji je zaokupljala ta društvena, a potom državna apoteka, svoju je delatnost
od nedavno preusmerio u novu delatnost, prodaju vina. To se desilo kada je ovo socijalistički
oronulo zdanje napaćeno vremenom, navodno vraćeno starim predratrnim vlasnicima
koji su ga renovirali i kao neku uspavanu lepoticu probudili u svom punom originalnom
sjaju. Pa se umesto apoteke u njemu sada
nalazi nova prekrasna prodavnica najfinijih vina.
Meni je to bilo neveroatno
smešno i to sa ličnim razlogom.
Pretpostavljam da se svakome od nas ponekad desi nešto tako
neverovatno da kada se nekako unazad saberemo ponekad pomislimo da se baš to
pripremalo tamo negde u prošlosti za sadašnji trenutak.
Naime, moj otac, pok Slobodan Zagorac,
direktor predstavništva Agrokosovo u Beogradu, bavio se prodajom vina, pa je to
meni došlo kao svojevrsni humoristični epilog u kome najviše likuje moj otac
jer je mamina apoteka pretočena u prodavnicu vina! Moj otac je inače bio vedrog duha i stalno je
pravio šale, počev od svakodnevne kupovine kombinovanog praška za glavobolju (u
to vreme se magistralno pravio) baš od moje majke sve dok se njome nije oženio.
Od tada je jedna od njegovih omiljenih destinacija bila apoteka Varoš kapija u
koju je dovozio i iz koje je odvozio moju majku kući kad god bi mu to radne
obaveze dozvolile. Pa je tako njegov parkirani automobil ispred apoteke postao
uobičajeni prizor. Imali smo Citroen koga su moji roditelji kupili od
ekproprisane kuće svoje tetke, a koji nas je navozao divnim putevima detinjstva
i mladosti. U tom automobilu moj otac je uvek držao po neku flašu vina kao
reklamu za svoje nove kupce i potrošače.
Ušla sam u novu varoš prodavnicu „Finovino“ gde su mi
pred očima bljesnule sve moguće sorte raznih proizvodjača vina. Nije bilo kupaca, sve je još novo i spremno za
njih! U tom uređenom prostoru setila sam se svih divnih osoba koleginica moje
majke, šefice Stepenke, Sonje, Milanke, Koviljke, itd. Kao da su baš one
ostavile neki svoj pozitvni duh u ovom prostoru.
Kako mi rekoše dva pristojna mlada prodavca, tu su sada brendovi
vina iz Italije, Španije, Francuske, a
ima i puno domaćih koji su se nakon raspadanja naše zemlje usitnili u pregršt lepih
flaša raznih imena. Kao da se vino izračvalo u neki svoj prirodni kapilarni
krvotok....Ispričah im priču o mojim roditeljima, i o ovoj posthumnoj
prekvalifikaciji njihovih profesija u tom, za mene svetom, prostoru. Želeli su
da čuju. Neki pristojno vaspitani mladi ljudi.
Ne znam da li bi ikome bilo moguće da isproba sve vrste
vina i odluči koje je najlepše. Ali svejedno, čak i da ih sve mogu probati, za
mene najlepšeg vina tu nije bilo. Agrokosovo vino, nemaju ga! Ispričah im da je moj otac nekih pedesetih
godina posle II Svetskog rata uradio prvi izvoz domaćeg vina u Veliku Britaniju
i da je o tome tada izvestila „Politika“. I to se mladim prodavcima svidelo da
čuju.
Rekoh im da su u nekoj TV emispji rekli da postoji domaće
vino koje je pio Sv. Sava, a pili su ga i mnogi naši kruševački i drugi slavni
preci pred bitku na Kosovu, ali nisam znala da im kažem koje, pa ako neko zna molim
da im kaže.
Složismo se da je divno što su domaći proizvodjači, makar
ih bilo tako puno, sačuvali naše vino.
Grožđe
je ipak isto...
14.12.2017
Jasna Simonović
