Alisa Ukoko u zemlji Srbiji
Lični stav
I da nije na svetskoj fudbalskoj pozornici više puta istrčavala parola protiv rasizma u svetu, opet bih ovaj tekst počela nedavno trijumfalno okončanim Svetskim prvenstvom u fudbalu... Španija je pobedila i stigla do zlatnog pehara...
25. jul 2010. 18:00
Ali, eto... Dok smo se mi udobno zavaljivali u prenose utakmica i grickali svoje evropske i svetske fudbalske i druge komplekse, na licu tog globalnog mesta, u Južnoafričkoj Republici, objavljen je u novinama tekst koji je napisala nevladina organizacija „Žene Afrike“ u kome su žene Afrike pozvane da se u vreme Svetskog prvenstva u fudbalu odupru svojoj (pre)prodaji! Da se to događalo nije nas obavestio niti jedan komentator sa stadiona, već nas je obavestila predsednica ove organizacije gđa Alisa Ukoko, i to u zemlji Srbiji, u koju je doputovala iz Velike Britanije, a preko Slovenije gde joj se jedna osoba volonterski pridružila da pomogne ovom za nas nesvakidašnjem projektu: lobiranju za prava žena u Africi!
Potpuno sam ostala zatečena pred činjenicom da prodaja žena još uvek postoji na svetu, i to na internacionalnom nivou! (Šta uopšte rade UN?)
Prema definiciji iz Vikipedije, prodaja ljudi ili „human trafficking“ jeste „ilegalna trgovina ljudima u cilju komercijalnog seksualnog eksploatisanja ili prisiljavanja na rad: savremeni oblik ropstva. To je kriminalna industrija koja je u najvećem porastu, a povezana je sa ilegalnom prodajom oružja, koja je, odmah iza ilegalne prodaje narkotika, druga po veličini“.
Eto! Na istom geografskom mestu gde su se žuti kartoni prosto utrkivali u borbi protiv nedoličnog guranja i šutiranja, na istom mestu odakle je potekla inicijativa da se našem treneru olakša džep za dobru dolarsku svotu zbog par sočnih psovki upućenih sudiji na španskom jeziku, na istom mestu gde je jedan sudija, koliko znam, zbog loše obavljenog „američkog“ gola, uklonjen sa radnog mesta... e na tom istom mestu je organizacija WOA (Women of Afrika) objavila jedan tako strašan apel, ni manje ni više nego ženama da se ne daju (pre)prodati. (Zašto samo ženama? Ali sad to nije pitanje!)
Dakle, da (pre)prodaja ljudi ženskog pola uopšte još postoji saznala sam na svoju bruku tek 9. jula 2010. u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu iz usta Alice Ukoko, osnivača WOA, gde sam prisustvovala njenom drugom predavanju, a kome je prethodio kratak pregled za neke propuštenog prvog predavanja u kome je objasnila svoj težak životni put, te nadahnuto govorila o iznalaženju samopouzdanja kroz duhovni mir i odupiranje negativnim uticajima. Govorila je o duhovnoj misiji iz SAD koja joj je u odsudnom trenutku pomogla da se nanovo podigne do svoje izuzetne ličnosti i krene u pomoć celom jednom kontinentu kroz prava, kako kaže, „svetionika Afrike“: afričke žene!
Kao što je već bilo napisano u pozivnici, Alisa Ukoko je jedan od najvećih boraca za ženska prava u svetu. Ceo život posvetila je borbi za ljudska prava u Nigeriji i Africi. Posvetila je život ženama Afrike i širenju svesnosti u afričkim zemljama. Njena poruka je: „Prava afričkih žena su ljudska prava koja treba da budu ista kao za sva ljudska bića. Imamo puno glasova, ali nas ne čuju. Želimo da stojimo rame uz rame sa ostatkom sveta i da podignemo afričku decu i još nerođene generacije, a za to nam je potrebna vaša podrška.“
Ipak ću napomenuti da se nisam odmah prepoznala kao gost predavanja, jer imam, možda i suvišnu, ali jako izraženu odbojnost prema organizacijama koje razdvajaju polove. Valjda zato što mi je dojadilo patetično žrtveno ponašanje žena koje decenijama ispraćaju milione muškaraca na smrtonosna bojna polja. Kulminaciju odbojnosti prema predavanjima o ravnopravnosti žena doživela sam pre desetak godina u Sava centru kada nas je jedna slovenačka predstavnica tranzicije podučavala kako da i mi prođemo taj put boreći se za ravnopravnost žena sa muškarcima, a ja se tada nađoh oči u oči sa svojim tadašnjim kolegama pitajući ih da li su oni ikada primetili da smo mi ta prava na ravnopravnost bili izgubili u bivšoj Jugoslaviji...
Srećom, odagnah brzo predrasude, i to samo zato što se radi o Afrikankama.
A kada mi je kroz misli još proleteo i „film“ predivnih afričkih ženskih likova koje je u svojoj knjizi „Snovi od mog oca“ (The Dreams from My Father) opisao aktuelni američki predsednik Barak Obama, moja je znatiželja izronila iz nadolazeće griže savesti da je jedna Afrikanka koja živi u Velikoj Britaniji, Alice Ukoko, prevalila toliki put do Srbije, a da meni treba desetak minuta da stignem u Centar za kulturnu dekontaminaciju.
Bilo nas je tek nekoliko desetina na predavanju koje je održala ova pametna žena... I muškaraca i žena...
Kažu, a reče i Alice Ukoko, da je Afrika kolevka čovečanstva, odnosno da naš zajednički predak potiče sa afričkog kontinenta...
Da li je zaista sam Bog tu smestio Adama, pa Evu, ili je tek mnogo, mnogo kasnije neki božji „kreativni pirat“ umešao svoje darvinske prste u „našeg pretka“ iz nama za sada nepoznatih razloga, ja ne znam, niti mi je bitno... Ali svakako verujem na reč da je u „kolevci čovečanstva“ zaplakalo plus-beskonačno dece i da svako dete treba da ima pristojnu kolevku gde god da živi na ovome svetu... I svakako majku čija je ličnost podignuta barem do civilizacijskog proseka.
Ne znam koliko decibela dečjeg plača treba da se sakupi za takav projekat života i ne znam mogu li vuvuzele u tome pomoći, makar za početak samo komercijalno...
Alice Ukoko, predstavnica čovečanstva, kako je sebe okarakterisala, „instrument“ kroz koji protiče ova duhovna misija, kako nam je to sama objasnila, žena koja se odrekla privatnog života zarad prava žena u Africi, iako ima petoro dece, jeste žena koja je odlučila da širom sveta lobira za podršku i pomoć, jer su afričke žene, kao uostalom i žene širom sveta, svetionici Afrike koja treba da se integriše u slobodan kontinent i izvuče iz ropstva, odnosno iz najamne eksploatacije prirodnih bogatstava (nafte, zemnog gasa i dijamanata) i time doprinese ravnoteži u svetu, prvenstveno kroz duhovno poravnjavanje celog čovečanstva...
U tom smislu Alice Ukoko je govorila u UN, pred engleskom kraljicom, a evo sada i u Srbiji, apelujući da se podigne kvalitet ličnosti afričke žene kroz ljudska prava...
Naši posetioci predavanja dali su nekoliko predloga, na primer da se WOA poveže sa jednom organizacijom sličnih težnji (Anastasija u Rusiji), da se prikažu slikarske izložbe o mukotrpnom životu žena u Africi, da se elektronski obaveštavaju ljudi, baš kao što je to učinila i jedna osoba iz Slovenije...
Alice Ukoko zatražila je pomoć usred naše „male“ zemlje Srbije da neko ako može napiše dopis UN, pa se nadam da će neko od zaposlenika Ministarstva inostranih poslova ovo pročitati i tako nešto uraditi. Baš bi to bilo lepo da naš Vuk Jeremić, za promenu, podrži i potlačene žene Afrike u UN...
A ja ne smislih ništa pametnije do da od srca preporučim ekranizaciju gore navedene Obamine knjige i kontakt sa jednom od sestara iz te knjige koja je u Velikoj Britaniji postigla zavidan socijalni profesionalni status... Kad čovek ne zna šta će, izgleda da je najlakše još uvek osloniti se na predsednika SAD.
Ne znam kolikim promilom promila znoja, suza i plača afričkih beba i majki je izglancan pehar Svetskog prvenstva u fudbalu, ali kada bi od svakog dijamanta na prstenu bogatašica, tajkunica, glumica, igračica i drugih Afrika zadržavala pola, sigurna sam da bi do sledećeg Svetskog prvenstva u fudbalu planeta bila barem u dijamantima poravnana...
Jer!? Baš su lepi...
Jasna Zagorac Simonović, Beograd
(objavljenio u Danas-u, 26.07.2010)
Gdja Alice Ukoko preminula je 21.11.2016.)
У књизи „Срби су изабрали рат“ ауторка Ruth Michell Knowles је у једном од најупечатљивијих делова ове „истините саге“ о II светском рату, описала сцену када у возу млади војник – повратник из борбе, очајнички плаче. Он не сме да се врати кући, јер ће га мајка укорити зашто је остао жив када су сви његови другови погинули!