INAUGURATIO PHARMACEUTICA

23. juna 2017 u Palati „Srbija“ u Beogradu održana je svečanost povodom inauguracije novog predsednika Republike Srbije, dosadašnjeg  premijera Srbije Aleksandra Vučića.

Palata „Srbija“ je velelepna zgrada nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća Jugoslavije (SIV I) iz socijalističkog perioda.

Nebrojeno puta sam dolazila u SIV I, uglavnom u Ministarsvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, po službenoj dužnosti ispred firmi u kojima sam bila zaposlena na visoko stručnim farmaceutskim i menadžerskim pozicijama: Farmakos iz Prizrena, Jugomedika-ICN iz Kragujevca-Costa Mesa, Solvay pharma GmbH predstavništvo iz Beograda, kao i u ime moje privatne firme Farmest doo, osnovane kao prva farmaceutska firma SFRS 1990, a koja je 1996. postala izuzetno uspešan generalni zastupnik Solvay pharmaceuticals Nemačka, Francuska i Holandija (22 registracije najsavremenijih lekova sa 88 certifikata, 6 na listi Fonda, humanitarni fond Solvay-Farmest za decu obolelu od cistične fibroze, itd), sve dok konsalting-revizorska kuća KPMG yugoslavia nije poremetila već izvesno otvaranje (zajedničke) firme Solvay ltd. krajem 1998, i to oglušavanjem o postojeći Zakon o lekovima u izveštaju koji su nam uradili u tu svrhu. 

Taj projekat trebalo je da bude kamen temeljac nastavka legalne farmaceutske industrije u uslovima tranzicije, a koja je uglavnom prekinuta potapanjem registracija lekova generalnih zastupstava i zanemarivanjem da su najrenomiran farmaceutske kompanije decenijama bile prisutne na našem tržištu i da su lekovi bili izuzeti od sankcija uvedenih našoj zemlji. To je za sobom ostavilo otvorena vrata za deharmonizaciju regulative i zloupotrebu lekova.

Od tada sam počela da sanjam svoj „američki san“ tražeći pas i u SIV-u I, a pre nego ću proglasiti jurisdikciju američkog suda u slučaju da kod nas i po evropskim centrima i svetskim adresama ne nadjem zaštitu legalne farmaceutske industrije. Izvinjavam se što ga nazivam američkim, ali balkanski snovi su bili toliko „pusti“ za mene politički nejaku, a evropski niti postoje od silne zavisti da će neki nov momenat uništiti nacionalne sirotinjske ego-e, dok bratski jugani izgleda da ni danas ne znaju da sanjaju sem u ratnim uslovima, a nije ni fer da najbolji ruski sinovi se žrtvuju za (ne)zahvalne lokalne i svetske kvazi-patriote ...

San je počeo u SIV-u I prostim brojanjem koliko bi bolesničkih kreveta moglo stati u tu velelepnu zgradu,  da bi kasnije avanzovao u kalkulaciju izgubljenog profita od otetih registracija lekova, te cementiranjem matrice za moju realnu opsesiju zaradom za zdravstvo (i naravno za mene u svim mojim porodičnim, prijateljskim i inim modifikacijama!). Ne zaboravite da je tada Beograd primao sistemski,  rodjački, prijateljski, džepno ili već kako,  pacijente iz bivših republika Jugoslavije i unutrašnjosti Srbije (sa KiM), a često i iz inostranstva, naravno besplatno. Hipokritova zakletva do same beogradske koske!

Kao i svaki san, tako je i moj san uzdrmavan kada nisam uspela da doprem do 4 renomirana advokata SAD, osnivača KPMG, i pored lične posete KPMG Oklahoma, bezbroj faksova KPMG Global, Njujork i telefonskog obećanja CEO Johna Morrisa, KPMG Global, London. A još čekam, i pored toga što mi je u medjuvrenu Solvay prodao Abbott-u SAD registracije lekova, a time i udeo u nepriznatom vlasništvu. Možda će već taj planirani sakupljeni e-krak u Vladi Srbije koga najavi mandatar za premijera Ana Brnabić u tome videti svoju realnu ekonomsku šansu, kad već ta mala adresa „tina-mendelson“ i AMCHAM beogradski juniori za vreme Zorana Djindjića nisu uspeli ni da dokuče šta im je najpre činiti!

Da sam znala da će u toj zgradi (SIV-I) od CG ostati samo zid Podgorica (za slikanje sa visokim zvaničnicima prijema), možda se ne bih isplakala na tom zidu jer se još uvek nadam da ću stići do svetog jerusalimskog, ali sigurno ne bih gubila vreme sa Marovićem, Nišavićem , Marinkovićem, pa i Karamarkovićem, a pogotovo ne u kancelariji Labusovoj! Sve njihove ljubazne reči „svaka vam čast“ toliko su mi se vremenom ogadile da mi se od časti i sada posle dve decenije vrti u glavi koliki su iznos izbacili iz naše zemlje! A možda i do bombardovanja SCG ne bi došlo jer bi svetski farmaceutski giganti sigurno štitili svoje kompanije. Sigurna sam da bi to razumeo Donald Trump, a bogami i Vladimir Putin, nisu tajkuni i supertajkuni za bacanje!

Da, Herr Schroeder, bivši kancelar Nemačke,  jeste zaslužio da bude medju najvažnijim zvanicama  na inauguraciji jer se zalagao za prestanak bombardovanja juna 1999!  Kako je samo tapšao dečjem horu, pod rukovodstvom neprevazidjene Darinke Matić Marović, a koji je otpevao predivnu srpsku himnu Bože pravde (po muzičkoj osnovi Slovenca Davorina Jenka, da li se to uči u slovenačkim školama danas!?) i još lepšu pesmu „Ovo je Srbija“!

Kakav divan ostatak Jugoslavije! Nažalost one u kojoj granice još uvek prolaze kroz nečije kuće, one u kojoj se dvorci zidaju na otetim parcelama, one u kojoj lezilebovići još uvek jedu tudji hleb, a vojnici koje god nacije i vere propadaju u svojoj bedi, one u kojoj poreski organi stavljaju ljudske organe na savesnu promociju, a skupe operacije na nesavesnu bankomaniju, tako nekako.

Ne znam da li bi Jugoslavija opstala da je kojim slučajem kralj Aleksandar Karadjordjević odlučio da se zove Srbija, ali lepo reče Aca Vučić na prijemu povodom inauguracije da je „na Balkanu dosta provalija“, pa dade akcenat na „mir“ i ne znam šta još mirno...

Pa, MIR!

A Aca Karadjordjević, jugoslovenski prestolonaslednik ne reče ništa, možda zato što nas od ekonomskog nihilizma deli već poprilično miloševićevih godina raspleta, pa je teško naći pravi smer, naročito sa balkona istorijske narodne Skupštine Srba, Hrvata i Slovenaca u kojoj se svašta dogadjalo, a i balkon Obrenovića nije daleko...Možda će sa slike sa našim širokogrudim Patrijarhom Irinejom biti lakše...

Bog neka nam svima oprosti i nauči nas kako dalje!

Mene je tog 23. 06. baš u vreme inauguracije (18.30 h) jedan prevodilački poslovni angažman odveo baš u blizinu SIV-a. Nisam se bila uplašila da će izmenjen smer saobraćaja, blokirane neke ulice i prevelika vrućina onemogućiti da stignem na cilj jer nemam auto!  Srećne cipele (pardon papuče) su nekada pravi Božji blagoslov, stigneš gde hoćeš, još uz „dobar dan“ dežurnog policajca i prizor prelepog velikog psa sa prirodnom licencom za kretanje u nedozvoljene zone.

Moje dubinsko sagledavanje manifestacije inauguracije nastavilo se, medjutim, narodnim veseljem koje ne košta ništa, sem 150 dinara za RTS, pred televizorom...

Moje jugoslovensko srce zaigralo je i pre divnih scenskih narodnih srpskih izvedbi, pa mi nekako i „posle Tita – Vučić“ čak došlo kao osveženje tog vrelog junaskog dana! Eh, da se samo pojavio pre nego što se zavadismo i sa samim sobom-ima! Kakva istorijska sličnost sa kosovskom brzinom kraljevića Marka!

Gde su sada ti narodi i narodnosti, gde je uopšte ta opozicija, u kojim su sobama „moji“ novci dovoljni da Vojvodina ne hrani sama čitavu Evropu?!

Zaigralo je moje žensko srce kad videh da je Vučić doveo svoju suprugu Tamaru koja se tek porodila...Ma, gotovo je najzad sa „Vučiću...znate već šta“ koje je već dobro pretilo da ostane u njegovom istorijskom CV-ju kao prioritetni rodnoravnopravni domen generacijama koje dolaze, a koje često slepo veruju rečima. Valjda zato što u Bibliji u početku beše reč, a u prapočetku nemamo još elektronski domen da naučimo.

A kad zapeva srpsku himnu, gdja Tamarinom ponašanju mogla bi pozavideti i crnogorska princeza srpska kraljica Zorka Karadjordjević u svoje vreme! Možda nam bude talična da nas Donald Trump stavi u svoju putešestvijsku agendu, kad već Ana Ivanović ode za Nemačku pre vremena i kad Trumpu nije još izgleda niko preneo da sam dala FB predlog da američki narod dobije pola od onoga što dobijemo kao nematerijalnu kompenzaciju za NATO grešku bombardovanja SRJ, a za koju se Trump izvinio srpskom narodu u svojoj predizbornoj kampanji.

Posebno mi zaigra moje majčinsko srce kad hrvatska predsednica, „roze“ Kolinda Grabar Kitarović (kao da sluti i na neku lepu devojčicu) izvadi poklon za malog Vučićevog sina Vukana na očigled celog sveta, a kako dolikuje balkanskim babinjama! Pa i još više, kad kasnije pročitah da je na njemu lik Presvete Bogorodice, hvala i od mene! Eh, da je samo Tudjman znao da je Beograd posvećen Majki Božjoj pre nego je počeo da broji krvna zrnca i u svojim unucima! A da su samo ti neprofesionalni naslednici gdje Mirice iz Ekonomskog odjela Hrvatske ambasade u Beogradu nastavili njen prekinuti rad na harmonizaciji farmaceutske industrije, koji smo bile započele, možda bi Štark i Bajadera sad vodili zajednički primat na nekoj globalnoj berzi i uživali u našim i svetskim stomacima.

Ma „Deca vam se radjala!“!

Deca nam i vam se radjala, a ne ginula od bombi i ne razboljevala se od internacionalne ženske ljubomore i globalne muške pakosti!

Ne znam kako drugi gledaoci TV-a, ali ja sam kroz kulturno-umetničke istorijske sobe na ovom hepeningu prošla zajedno sa Vučićem i inauguracionim saradnicima, baš kao svaki dobar djak. Može li neko da priredi letnju učionicu za škole da isto vide?!

Eh, da je rimski imperator mogao znati da će taj put ovde započeti Njegovom skulptnom glavom, možda bi hrišćansko-muslimanski ratovi zauvek ostali iza nas, a Hristov mir darivao sebe celoj planeti bez političke i crkvene konotacije...

A možda bi se i neko iz Dženeral motorsa dovezao Teslinim automobilom i napokon naučio od Tesle da je darivanje najveći Božji blagoslov kad već to nije naučio iz patenata koje im je Tesla darivao u njihovom najtežem komplanijskom trenutku, i kad već nisu stigli da pogledaju jutjub snimak sa sahrane Nikole Tesle u SAD koji može da gleda ceo svet, samo ne može da se legalno prikazuje u Teslinom muzeju u Beogradu!? 

Nije Srbija više toliko  „tamo daleko“...

Ne znam da li je to Vučić sam, ili neki novi klinci u naprednjacima, odlučio da u usta Nikole Tesle stavi proročke reči za Beograd sa akcentom na „Beograd na vodi“ itd. Ali?! Ma, kad čovek ima bebu, svako podetinji!

Uf, gde je ta zvečka?!

27.06. 2017.

Jasna Simonović, Beograd, Srbija

DRUGARSTVO

Umorio se mali Laza

čekajući deda Mraza.

Pisao mu spisak želja:

Petru donesi harmoniku, trubu želi Velja.

Darku knjigu o životu Tarzana,

Tei tortu od belog marcipana.

Filipu mladjeg brata ili seku,

Milica želi pravoga zeku.

Zorici kaputić za njenog psa

Jani haljinu roze kao iz sna

Sari puno čokolada,

Milošu bicikl da može do grada.

Tari lutku koja hoda

Vesni crvene čizmice, sad je to moda.

I još puno dečjih imena...

Zaspao je mali Laza

s olovkom u ruci čekajući deda Mraza.

Kad je osvanuo novogodišnji dan

svi drugari došli  - nije san!

A iz džaka deda Mraza

Par srećnih cipela, i sveska da nove želje piše Laza

Drugarstvo je najlepša životna staza!

1.januar 2017

ALISA UKOKO U ZEMLJI SRBIJI, Danas 26.07.2010

Alisa Ukoko u zemlji Srbiji

Lični stav

I da nije na svetskoj fudbalskoj pozornici više puta istrčavala parola protiv rasizma u svetu, opet bih ovaj tekst počela nedavno trijumfalno okončanim Svetskim prvenstvom u fudbalu... Španija je pobedila i stigla do zlatnog pehara...

Piše: Jasna Zagorac

 

25. jul 2010. 18:00

Ali, eto... Dok smo se mi udobno zavaljivali u prenose utakmica i grickali svoje evropske i svetske fudbalske i druge komplekse, na licu tog globalnog mesta, u Južnoafričkoj Republici, objavljen je u novinama tekst koji je napisala nevladina organizacija „Žene Afrike“ u kome su žene Afrike pozvane da se u vreme Svetskog prvenstva u fudbalu odupru svojoj (pre)prodaji! Da se to događalo nije nas obavestio niti jedan komentator sa stadiona, već nas je obavestila predsednica ove organizacije gđa Alisa Ukoko, i to u zemlji Srbiji, u koju je doputovala iz Velike Britanije, a preko Slovenije gde joj se jedna osoba volonterski pridružila da pomogne ovom za nas nesvakidašnjem projektu: lobiranju za prava žena u Africi!

Potpuno sam ostala zatečena pred činjenicom da prodaja žena još uvek postoji na svetu, i to na internacionalnom nivou! (Šta uopšte rade UN?)

Prema definiciji iz Vikipedije, prodaja ljudi ili „human trafficking“ jeste „ilegalna trgovina ljudima u cilju komercijalnog seksualnog eksploatisanja ili prisiljavanja na rad: savremeni oblik ropstva. To je kriminalna industrija koja je u najvećem porastu, a povezana je sa ilegalnom prodajom oružja, koja je, odmah iza ilegalne prodaje narkotika, druga po veličini“.

Eto! Na istom geografskom mestu gde su se žuti kartoni prosto utrkivali u borbi protiv nedoličnog guranja i šutiranja, na istom mestu odakle je potekla inicijativa da se našem treneru olakša džep za dobru dolarsku svotu zbog par sočnih psovki upućenih sudiji na španskom jeziku, na istom mestu gde je jedan sudija, koliko znam, zbog loše obavljenog „američkog“ gola, uklonjen sa radnog mesta... e na tom istom mestu je organizacija WOA (Women of Afrika) objavila jedan tako strašan apel, ni manje ni više nego ženama da se ne daju (pre)prodati. (Zašto samo ženama? Ali sad to nije pitanje!)

Dakle, da (pre)prodaja ljudi ženskog pola uopšte još postoji saznala sam na svoju bruku tek 9. jula 2010. u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu iz usta Alice Ukoko, osnivača WOA, gde sam prisustvovala njenom drugom predavanju, a kome je prethodio kratak pregled za neke propuštenog prvog predavanja u kome je objasnila svoj težak životni put, te nadahnuto govorila o iznalaženju samopouzdanja kroz duhovni mir i odupiranje negativnim uticajima. Govorila je o duhovnoj misiji iz SAD koja joj je u odsudnom trenutku pomogla da se nanovo podigne do svoje izuzetne ličnosti i krene u pomoć celom jednom kontinentu kroz prava, kako kaže, „svetionika Afrike“: afričke žene!

Kao što je već bilo napisano u pozivnici, Alisa Ukoko je jedan od najvećih boraca za ženska prava u svetu. Ceo život posvetila je borbi za ljudska prava u Nigeriji i Africi. Posvetila je život ženama Afrike i širenju svesnosti u afričkim zemljama. Njena poruka je: „Prava afričkih žena su ljudska prava koja treba da budu ista kao za sva ljudska bića. Imamo puno glasova, ali nas ne čuju. Želimo da stojimo rame uz rame sa ostatkom sveta i da podignemo afričku decu i još nerođene generacije, a za to nam je potrebna vaša podrška.“

Ipak ću napomenuti da se nisam odmah prepoznala kao gost predavanja, jer imam, možda i suvišnu, ali jako izraženu odbojnost prema organizacijama koje razdvajaju polove. Valjda zato što mi je dojadilo patetično žrtveno ponašanje žena koje decenijama ispraćaju milione muškaraca na smrtonosna bojna polja. Kulminaciju odbojnosti prema predavanjima o ravnopravnosti žena doživela sam pre desetak godina u Sava centru kada nas je jedna slovenačka predstavnica tranzicije podučavala kako da i mi prođemo taj put boreći se za ravnopravnost žena sa muškarcima, a ja se tada nađoh oči u oči sa svojim tadašnjim kolegama pitajući ih da li su oni ikada primetili da smo mi ta prava na ravnopravnost bili izgubili u bivšoj Jugoslaviji...

Srećom, odagnah brzo predrasude, i to samo zato što se radi o Afrikankama.

A kada mi je kroz misli još proleteo i „film“ predivnih afričkih ženskih likova koje je u svojoj knjizi „Snovi od mog oca“ (The Dreams from My Father) opisao aktuelni američki predsednik Barak Obama, moja je znatiželja izronila iz nadolazeće griže savesti da je jedna Afrikanka koja živi u Velikoj Britaniji, Alice Ukoko, prevalila toliki put do Srbije, a da meni treba desetak minuta da stignem u Centar za kulturnu dekontaminaciju.

Bilo nas je tek nekoliko desetina na predavanju koje je održala ova pametna žena... I muškaraca i žena...

Kažu, a reče i Alice Ukoko, da je Afrika kolevka čovečanstva, odnosno da naš zajednički predak potiče sa afričkog kontinenta...

Da li je zaista sam Bog tu smestio Adama, pa Evu, ili je tek mnogo, mnogo kasnije neki božji „kreativni pirat“ umešao svoje darvinske prste u „našeg pretka“ iz nama za sada nepoznatih razloga, ja ne znam, niti mi je bitno... Ali svakako verujem na reč da je u „kolevci čovečanstva“ zaplakalo plus-beskonačno dece i da svako dete treba da ima pristojnu kolevku gde god da živi na ovome svetu... I svakako majku čija je ličnost podignuta barem do civilizacijskog proseka.

Ne znam koliko decibela dečjeg plača treba da se sakupi za takav projekat života i ne znam mogu li vuvuzele u tome pomoći, makar za početak samo komercijalno...

Alice Ukoko, predstavnica čovečanstva, kako je sebe okarakterisala, „instrument“ kroz koji protiče ova duhovna misija, kako nam je to sama objasnila, žena koja se odrekla privatnog života zarad prava žena u Africi, iako ima petoro dece, jeste žena koja je odlučila da širom sveta lobira za podršku i pomoć, jer su afričke žene, kao uostalom i žene širom sveta, svetionici Afrike koja treba da se integriše u slobodan kontinent i izvuče iz ropstva, odnosno iz najamne eksploatacije prirodnih bogatstava (nafte, zemnog gasa i dijamanata) i time doprinese ravnoteži u svetu, prvenstveno kroz duhovno poravnjavanje celog čovečanstva...

U tom smislu Alice Ukoko je govorila u UN, pred engleskom kraljicom, a evo sada i u Srbiji, apelujući da se podigne kvalitet ličnosti afričke žene kroz ljudska prava...

Naši posetioci predavanja dali su nekoliko predloga, na primer da se WOA poveže sa jednom organizacijom sličnih težnji (Anastasija u Rusiji), da se prikažu slikarske izložbe o mukotrpnom životu žena u Africi, da se elektronski obaveštavaju ljudi, baš kao što je to učinila i jedna osoba iz Slovenije...

Alice Ukoko zatražila je pomoć usred naše „male“ zemlje Srbije da neko ako može napiše dopis UN, pa se nadam da će neko od zaposlenika Ministarstva inostranih poslova ovo pročitati i tako nešto uraditi. Baš bi to bilo lepo da naš Vuk Jeremić, za promenu, podrži i potlačene žene Afrike u UN...

A ja ne smislih ništa pametnije do da od srca preporučim ekranizaciju gore navedene Obamine knjige i kontakt sa jednom od sestara iz te knjige koja je u Velikoj Britaniji postigla zavidan socijalni profesionalni status... Kad čovek ne zna šta će, izgleda da je najlakše još uvek osloniti se na predsednika SAD.

Ne znam kolikim promilom promila znoja, suza i plača afričkih beba i majki je izglancan pehar Svetskog prvenstva u fudbalu, ali kada bi od svakog dijamanta na prstenu bogatašica, tajkunica, glumica, igračica i drugih Afrika zadržavala pola, sigurna sam da bi do sledećeg Svetskog prvenstva u fudbalu planeta bila barem u dijamantima poravnana...

Jer!? Baš su lepi...

Jasna Zagorac Simonović, Beograd

(objavljenio u Danas-u, 26.07.2010)

Gdja Alice Ukoko preminula je 21.11.2016.)

OD KRIKNEŠ DO RIKNEŠ ili....BELI LEK SPECIJALIS?

I da nisam imala tu priliku da me posle decenijskih poslovnih prevara i institucionalno-sudskog maltretiranja pre par dana u Palati pravde obasja Blagodat da na prste svojih ruku dodam još jednu osobu od znanja i poštenja, opet  bih se u krajičku svesti nadala da se krik koji je Srbima darivcao Vaseljenski Patrijarh Bartolomej na Platou ispred Hrama Svetog Save, a prilikom ispraćaja sv. Patrijarha Pavla na večni počinak, zapatio i u nekim osnovnim ovdašnjim stvarima (a ne samo širom sveta), barem kao pogon da na (ovim) izborima ne riknemo od gomile gluposti, šićarenja, sujete i ostalih nedoličnih natezanja, istezanja i pretezanja...

Da ne bi naši sjajni matematičari, koji po svetu skupljaju najviše nagrade, crveneli od stida što potiču iz zemlje kojoj ne ide ni osnovno brojanje, a ništa manje (crveneli) i kosovski božuri od (živih) pravnika koji po svetu skupljaju svoje poene umesto (legalnih) glasačkih, evo pokušaću da dam jedan skromni predlog.

Htela bih da zamolim izmišljeni lik Ljubišu Preletačevića Belog (stranka „Sarmu probao nisi“) iz Mladenovca da svoje (izmišljene) glasove stavi na uslugu za spas obraza Srbije, osnosno da ove čudne glasove prizemni u Mladenovcu, te dopusti da se isti „zalepe“ onima kojima ljudi koji su glasali to žele...tako nekako...

Sigurna sam da bi ovaj „njegov“ gest osvanuo sa još većim divljenjem na stranicama svetskih medijask, već lek specijalis za očajaničke skupštinske klupe. Mislim da bi zauzvrat gdinu Luki Maksimovicću, koji stoji iza Preletačevića, trebalo obezbediti poslaničko mesto (i to počasno).

U slučaju da bi ovim postupkom koalicija „Dveri-DSS“ uspela da dobije svojih 0.01 glasova, a poznavajući jako dugo korene NSPM-a, biću slobodna da nešto zatražim i za sebe, odnosno za farmaceutsku industriju Srbije, a to je da mi gdin Vukadinović, ako postane poslanik, ustupi neki svoj termin da iznesem mišljenje o farmaceutskoj industriji (kroz svoj slučaj), za koju mislim da može da donese ekonomski preporod Srbije i okolnih zemalja na platformi svog stečenog kapitala.

Jasna Zagorac Simonović

Beograd, Srbija

29.04.2016

ZAŠTO?

Коментар дана
Зашто?

Јасна Симоновић

субота, 25. април 2009.

У књизи „Срби су изабрали рат“ ауторка Ruth Michell Knowles је у једном од најупечатљивијих делова ове „истините саге“ о II светском рату, описала сцену када у возу млади војник – повратник из борбе,  очајнички плаче. Он не сме да се врати кући, јер ће га мајка укорити зашто је остао жив када су сви његови другови погинули! Не знам зашто ми је ова сцена дошла у мисао док под утиском јучерашњег помена настрадалима РТС-а током НАТО бомбардовања покушавам да неком својом скромном спознајом допринесем правичном одговору и колективном олакшању на болно питање „Зашто?“ – уклесано у камену испред зграде РТС-а и у скамењеним срцима живих, које само бол може толико да скамени... Неколико дана пре бомбардовања говорило се да ће РТС бити бомбардован, као – уосталом – и мостови... Да ли је народ имао интуицију која није одмакла даље од интуиције или је имао прерану самосвест да смо толико омрзнути да ће и колатералне грешке бити „легализоване“, па ни они који су имали моћи нису имали снаге да задрже „стадо“ у безбедним јаслама... Тих дана се народ препустио колективном ужитку у коме, разумљиво, чак и одлазак на онај свет  изгледа много лепши, ако је за неку утеху... Сасвим лежерно понашање и оних који су могли да нешто учине, прилично исмевање људи који су приликом бомбардовања хитали у склоништа, чување мостова својим телима, пркосно ношење мета на својим грудима, остаће забележено као неки рецидив научене храбрости генерација стасалих на балканској историји, а безбрижно одгојених у незамисливом окружењу да икада рата може бити... Па се ја, таква и никаква, питам: Зашто колеге из CNN-а нису објавиле ударну вест: „С.О.С. Репортерима CNN-а јављено је да напустимо зграду РТС-а, остали су људи из РТС-а у њој!“ Зашто председник Југославије којој рат није био објављен (ако није!) није одмах подигао руке у вис и поднео међународном суду жалбу за нелегално бомбардовање земље? (У једном коментару на НСПМ-у објављено је да је то урадио касније, јер је његова супруга хистерисала! Хвала његовој супрузи ако је тако!) Зашто одговорни људи на позицијама на РТС-у који нису имали намеру да долазе на посао нису дали оставку када је рат почео? Зашто Amnesti internacional није раније објавио своје мишљење о НАТО бомбардовању? Зашто родбина, колеге, пријатељи који су били чули за гласине да ће РТС бити бомбардован нису „легли на праг и рекли својима: ти на посао у РТС идеш само преко мене мртвог!“, на пример? Зашто? Ова моја неспретна питања, постављена из крајње искрених намера, можда већ имају своје „зато што“, можда су глупа, можда и не постоје... Али ја бих волела да 16 неправично убијених запосленика РТС-а буду запамћени, не само као радне и храбре особе, већ и као особе које су дале свој живот  као пример другима да пре свега чувају свој живот. Jasna Zagorac Simonović http://www.nspm.rs/komentar-dana/zasto.html

GLOBALNI DUH PITERA BOSMANA

Ових дана велику медијску пажњу изазвао је извештај да је 24.октобра 2010 за градоначелника словеначког приморског градића Пирана, који броји 17.000 становника, изабран др Питер Босман. Рекло би се да је овај радостан догађај био преко потребан јер су информације о хрватско-словеначком власничком надмудривању у вези Пиранског залива, односно Савудријске Вале, заиста дојадиле “и Богу и народу”. Др Босман је члан владајуће словеначке политичке странке Социјалдемократа. Он је по професији лекар са приватном праксом, а бивши је члан Скупштине Пирана. Освојио је 51,4 % гласова и тако поразио досадашњег жупана господина Томажа Гантара. Новоизабрани 54-годишњи жупан др Босман стекао је не само локалну, већ и глобалну познатост буквално преко ноћи! И то захваљући томе што је рођен у Гани, па је јавност његову природну боју коже промптно изједначила са “кожом” актуелног председника САД, Барака Обаме. Тако је од самог подношења кандидатуре др Босман добио један симпатичан, али и теретан надимак “Пирански Обама”. Његова победа прослављена је и у Гани, а надимак и победа одвели су га и до CNN-а… И да није ових дана CNN под критиком због необјављивања ратних информација Wikileaks-a… И да се нисам 2000. године лично уверила да CNN понекад извештава по принципу “далеко од очију, далеко од срца”… И да нисам савременик председника СФРЈ који није имао југословенско држављанство… И да нисам одрасла у земљи Југославији у којој су становници несврстаних земаља улепшавали наш свакодневни живот и као политичари и као туристи… И да не потичем из народа у коме постоји веровање да црнац доноси срећу… (чула сам да је у немачком језику обрнуто, што ми је просто невероватно имајући у знању Гетеово виђење спектра дуге у црној боји!)… И да није, ето, свега тога, мене би опет неизмерно обрадовало што је на жупанским изборима у, понављам, прелепом словеначком приморском градићу Пирану, победио др Питер Босман и што је то објављено на CNN-у!… Обрадовало би ме, али не и изненадило само као информација… Оно што ме је веома изненадило јесте то што је боја коже др Босман-a добила толику медијску пажњу, пред којом ће, верујем, др Босман сада морати дупло да се озноји да своје планиране циљеве и личне вредности изнесе до очекивања народа који још увек, иако је увелико зашао у ЕУ, воли да мултиплицира надања до бескраја… Па је тако на пример већ виђен и за председника, а да није још био ни жупан постао… Изгледа да се Словенија још увек није излечила од југословенских мегаломанских прохтева у смислу “сад и одмах”… Томе сведоче натписи током жупанске кампање : “Питерa Босманa за председника” (Словеније). И нисам само изненеђена, већ сам и заиста фасцинирана како је једноставно стићи до “глобалних ушију” на основу подударности боје родитељског дела коже са постојећим председником САД, Бараком Обамом!... Да ли је негде слободна “кандидатура” за белу родитељску половину?… “СуПиранци” др Босманa, а и ми некадашњи Југо сународници, а садашњи туристи, а који смо те среће да смо дубоко загазили у лепоте Пиранског залива, свакако знамо да др Босман није заслужио свој први мандат примарно преко боје коже… Др Питер Босман је изузетно вредан и цењен становник Словеније, и то још из периода пре него је Словенија стекла своју независност од независности СФР Југославије, 1991. године. Зато сматрам да просто није лепо да ико помисли, а камоли замери, што на ово место није дошао “прави Словенац”. А не треба ни замерити што др Босман, кажу, не говори перфектним словеначким језиком… Није било ни Југословенима лако да савладају “словенске језичке цесте”… Др Босман је, наиме, стигао у Љубљану касних седамдестих година из Гане, као један од 200 афричких имиграната у Југославији, касније Словенији, где је затим дипломирао медицину, и као специјалиста опште праксе запослио се у Пирану. Ту живи са својом породицом, супругом и две кћерке. Више пута сам чула од мештана како је др Босман дуго возио од Љубљане до Пирана, и назад, наиме од куће до посла… Па тако ме не чуди што се толики преваљени пут, макар и преко надимка Пирански Обама, некако прилепио за “хиљаде километара од Пирана до Washingtona”….Све тако сада носећи и додатак од балканског принципа “лако ћемо” на лако освојеној идентификацији са Бараком Обамом… тако некако… Али, свака част др Босманu што се није одмах занео у “лет преко атланско-океанског гнезда” који му је народ исплео…Довољно му је било што је Гана прославила, а CNN објавио…Мало ли је? Па тако др Босман своје личне амбиције није брзометно увеличао да на пример ускоро уђе у аутомобил са непробојним стаклима и отуђи се од народа, нити се залетео да решава спорове Пиранског залива, нити да промовише себе као Пиранског Обаму. У складу са својом основном професијом, своје је предвиђене жупанске планове за просперитет Пирана ставио у форму историјата, дијагнозе и препоруке за третман, па су се ту уместо непробојних нашла “електрична” кола, уместо “Gulf of Piran” - терени голфа, а уместо цопyпроизвода “Пирански Обама” - промоција локалних производа (овде може да се упише доста тога)… А у складу са васпитањем, изјавио је да је срећан и почаствован што је победио… А пре тога: “Поласкан сам поређењем, али ја никако нисам Обама, ја сам Питер Босман и кандидујем се за градоначелника једног малог града”..Па даље: “Желим да будем добар градоначелник. Желим да помажем људима”… А да др Босман заиста жели да помаже људима, мени је било јасно још пре двадесетак година када је у државној амбуланти у Луцији где је био запослен одмах прискочио да ме ослободи запушеног и оглувелог ува у јеку туристичке летње сезоне… Хвала… А да ће постати жупан Пирана, и то ми је било прилично вероватно када сам протеклог лета на централној порторошкој плажи из мора приметила др Питера Босмана како по највећем сунцу шпарта ривом у оделу са пословном “ташном”… (реф. стара реклама за швајцарски часовник: “Док ти спаваш, Дармол ради”)… Само да никада не затамни стакла на тим “сунчаним” возилима… Само да не “запапри” цену на тим голф теренима… Само да што више производа задржи дух “Boss mana”…У свим бојама Луције, Порторожа и Пирана… Objavljeno 6.11.2010 na sajtu NSPM http://www.nspm.rs/komentar-dana/globalni-duh-pitera-bosmana.html

 

NA RUBU PAMETI

На медијску листу очајника јуче се уписао бивши успешни приватни бизнисмен Драган Марић који годинама правним средствима и очајнички покушава да реши проблем са авиопревозником ЈАТ-ом. До сада му у томе није помогао нити штрајк глађу испред републичке скупштине, а пред очима целог њеног сазива који је ту сваки дан долазио на посао, нити петиција понеких самосвесних грађана, нити домаћи, нити европски суд у Стразбуру! На листу очајника ступио је одмах након Зорана Булатовића који је у оквиру штрајка са својим колегама из друштвене фирме одсекао себи прст, тиме претећи да чином самоуништења засени и парцијално самоуништење свога колеге по очају! Драган Марић је медијску пажњу успео да добије тако што је изабрао То место – Председништво Србије – за своје самоуништење бомбом, и то након исписаних 11.000 мејлова. У том мимоходу до ивице смрти и назад до живота, помогла му је, претпостављам по свом израженом професионалном инстинкту психолога, посланик Александра Јанковић која је прочитала његов допис. Потом је уследила права полицијска и неуропсихијатријска хајка. С правом! Суштинско решавање индивидуалног проблема одмах се расплинуло у лекарску причу без граница, у страх властодржаца од помахниталог „народа“ итд. Као потписник петиције г. Марића пре неколико година, и као поштовалац правих приватника који се нису обогатили на јаслама друштвене својине, а уједно и као велики критичар разблуделог правног система, покушала сам да размислим о чему се ту заправо ради. На основу чланака из медија, разумела сам да је г. Марић за време санкција помогао југословенском авиопревознику ЈАТ-у и да је за те потребе направљен фиктивни уговор да би ЈАТ дошао до новца из Ирана, а да је касније тај уговор узет као валидан, па је г. Марић остао кратких рукава. Ако је тако (извињавам се ако нисам добро схватила!), сасвим је разумљиво да Суд у Стразбуру није разумео постојање оваквих уговора. Оваква правна проблематика за време санкција захтевала је предан рад наших судских и скупштинских органа, а не да људи који су помагали друштву (радницима друштвених предузећа), остану често и ван маргина друштва! Чак и да постоји кривица око папирологије, постоји истина око новца! Ко је потписник тог уговора у име ЈАТ-а? Шта је сведочио тај човек? Да ли се неки синдикат огласио по овом случају? Прогласити некога неурачунљивим често је много лако у односу на проглашење истине. Томе теже сва уплашена, недоречена, непрофесионална друштва и појединци! Постати неурачунљив, по аршинима других, то уосталом сваки човек може, пусти ли се низ бесконачно тражење правде у институцијама у којима памети има тек у понеком заметку... Сетих се да је „очајника на рубу памети“ боље од већине психолога описао Крлежа у својим Глембајевима када његов „јунак“ каже да би још човеком могао бити када би му само неко пружио руку... Покушавајући да се ослоним на своју памет, молим државне органе да испитају случај Драган Марић – ЈАТ. Молим некога ко има новац да помогне г. Марићу да исплати дуг (био он „судски“ његов или не), можда откупом права на снимање филма о његовом животу. У овоме часу „Милионер из блата“ истерује сузе на очи и најокорелијих капиталиста... Верујем да „Драганови милиони у блату“ можда не би натерали сузе, али осмех сигурно, при помисли на идеје о милионима који леже у нашем „живом“ блату... Верујем да би г. Марић, када би му неко пружио руку, пружио руку Зорану Булатовићу и његовим колегама да поново постану запосленици и власници својих живота... Није очајан предлог, зар не?

 Jasna Zagorac Simonović

22.05.2009
objavljeno na sajtu NSPM
http://www.nspm.rs/komentar-dana/na-rubu-pameti.html