Свећица из Александровца

19.05.2011 | 10:27 | Аутор: Јасна Загорац Симоновић

Одлазак Патријарха Павла на следећу деоницу Вечног живота иницирао је да на светло дана искрсне права бујица васпитних и животних реченица које је за собом оставио. Прави духовно-васпитни приручник умало је угрозио суверенитет чувене реченице „Будимо људи иако смо Срби“ коју нам је Патријарх искрено даривао пре више година.

Да ли је тада Патријарх сматрао да смо ми, Срби, надљуди или смо сам Бог, да ли је сматрао да смо нељуди или сам човек, и да ли га је ико о томе икада питао, ја не знам, а мислим да и није важно. Његов народ свео је реченицу на њен недвосмислен, неваријабилан део „Будимо људи“, а то, верујем, може само да чини и Патријарха „поносним на нас“...

А мене таква одлука „српског“ народа да најзад узме најбоље парче, радује. Радује ме што се мудрост враћа полако на сцену живота...

Сећам се пријатеља шиптарске националности из Призрена, током бомбардовања, који је на наше „београдско“ питање „како сте?“ одговарао „ево, идемо по средини, тако је најсигурније!“...

Али ићи по средини није увек лако. Човек је „врдуваво“ биће! А и стазе нису увек баш тако „праве“...

У то сам се поново уверилла у среду када сам спонтано, озарена својим ништавилом у оквиру „дивине ордер“, уходала у поворку народа код палате Албанија, наивно очекујући да ћемо ићи по сред Кнез Михаилове одређеним темпом, све до светих врата Саборне цркве, у којој је наш уснули Патријарх „чекао“ да обави своје последње овоземаљске дужности, док га не пустимо да са товаром наших надања и порука стигне до Свевишњег (волим да верујем тете-а-тете)...

Није ни било потребно да ме госпођа која је стигла у исто време кад и ја подсети да треба да се потпуно препустимо Божјој вољи што се тиче материјалних потреба током чекања! Довољне су ми биле искрсле кривине код Београдског излога, па затим и код Француског културног центра, па да потрошим све временски планиране странице књиге коју сам понела да читам, чак и предговор и епилог, чак и хронолошки приказ америчког и америчких председника у тој књизи! Ни кад, ето, планираш да један приватан чин оџивиш на свој начин, наша никада није задња!...Па сам се тако, од половине Кнез Михаилове, увукла у лепоту пристојне и, како писменији од мене кажу достојанствене, размене мисли са својим са-колонистима на последњој двотрећинској деоници седмочасовне стазе.

Заврдала се „моја“ колона потомака светих и разнородних колона исчилелих из мог скромног знања из историјских читанки! Избркале ми се и игманска, и албанска, и јасеновачка, и будимпештанска, и пета, и филмска, и свакаква! Оживљена у мом делићу цртице на деоници обичног људског живота, од бола до успећа...Свети ред обичних људи...

У руци апсолвенткиње медицине испред мене малена свећица коју је посебно наменила њена 91-годишња бака из Александровца Живом Свецу...

Као да су хиљаде мојих пролазака Кнез Михаиловом све биле увод у ово „слоw мотион - емотионал“ уцртавање неког мањег од сваке тачке светог домена ...

Стићи до сунчевог зрака, а не само узимати га тек тако док хујиш Кнез Михаиловом! До сунчевог зрака који се пробија кроз прелепе зграде и бити благосиљан топлином тог минута код Коларца док колона „чува твоје место“. Верујем да ће га упамтити и једна студенткиња из групе која ми је тај ужитак угрејавања препоручила...

Требало је имати срца па не рећи једној младој студентињи права да има право да се свом дечку, који је ту био од почетка, „обеси“ око врата на пола пута, да уђу заједно...

Требало је бити ја, па одмах анулирати понос када ме је „нематеријална“ колонисткиња с почетка колоне (која је могла да уђе у Цркву преко реда, али није) дочекала из моје физилошке шетње речима „То је и Господ рекао седмога дана када је креирао свет“! А то изрече зато што сам са две просте речи „Добро је“ оценила наш „колонијални“ улазак у улицу Краља Петра...

Нити обичне речи са људима, нити моје „ментално“ пропутовање кроз цео приватни и глобални „мртви“ свет, кога сам желела да некако „предам“ Патријарху да и Њих поздрави и помогне коме треба, нису били довољни нити за половину времена проласка кроз Краљеву улицу...

Корак по корак...Све се креће...Небо стоји и чека...Небом пролеће по неко „јатанце“ ...

Док улазимо у видик једне раднице која стоји на тераси на Патријаршији и осматра нас, пред сам улазак у Цркву у колону упада млади господин сиромашног изгледа који је дуго, каже, путовао...“Ко зна која га је мука натерала“, чујем госпођу иза себе...

А ја наивно покушавам да у делегацији Ватикана која управо пристиже у Патријаршију видим да ли неко од њих личи на Папу! Као да баш од тог погледа кога касније лежем у свој делић благослова добијеног од Изасланика Руског Патријарха, зависе сви опроштаји овога света...Као нека најтиша могућа нарикуша распитујем се у себи да ли је стигао Васељенски Патријарх Бартоломеј..

Док користим дозволу Свевишњег да се поклоним уснулом Патријарху и уцртавам свој делић крста у длан, сећам се како је, приликом не тако давног, допуста са ВМА, Патријарх се „спуштао“ ка Патријаршији и како сам стала да то добро упамтим...Па како излази из Саборне Цркве...Па како благосиља у Цркви...Како у кутку врши доставу свога гласа вечности...И како нашу муку износи...Па онда, како на неком лету за Хановер, пре десетак година, седим иза Његове светости у 2. реду уз прозор и гледам у „исто“....

Малена посвећена иконица Богородице...Хвала!

Свети град Београд! Не знам да ли је икада био толико свет као тога дана..Био и остао!
Да ли смо верници из Цркве оставили довољно својих суза, радосних и тужних, током богослужења да их наш Живи Светац Патријарх Павле понесе са собом Коме треба?..
Да ли смо верници из свакога ћошка ове земље, колика год мала или велика била, које год вероисповести или „без“, којегод нације или „без“, били, оставили довољно „светих“ корака да се поплоча наш обичан живот?

Будимо људи...

Будимо жена са штиклама које сам заборавила код куће, а само тих пар сантиметара ми је фалило да предивно Светосавско опело изнесем из „Божје орбите“ до свог обичног погледа и видим Васељенске речи..

Будимо људи...

„Ући кроз уска врата“ вуче ме сила речи Патријарха Павла док слику лепих плавих Титових војника допуњујем постројеном шареном Жандармеријом која после Опела стоји са бочне стране Храма и испред које пролазим са неким тихим спокојством...

Не будимо нељуди!

Одлучујем да се не ушуњавам у Храм са бочне стране, већ да уђем регуларно са Западне стране...

„Хоћу да осетим место ђе је тај дух“ - говори младић иза мене своме другару док „народно“ улазимо сви заједно...

Намењујем намењених 200 динара за куповину макете светосавског храма за случај да сретнем Васељенског Патријарха Бартоломеја, намењујем га господину у Храму чије речи „треба ми за вечеру“ хватам у ваздуху...

„Патријарх Павле оставио милионе Цркви“...негде се буди у мени насловница неког дневног листа ових дана...Пола одмах најсиромашнијима!

У смирај дана, у малој Светосавској цркви било је необично лепо...

Једна од десет свећица упливала ми је у уље, док нисам успела да је спасем...

Шта знам! Шта знаш! Можда баш она доноси некоме или некима срећу...На свој начин...

(20.11.2009)