Похвала за Ану Радмиловић - Voilà!

Веровали или не, мени ова похвала као да је наручена...

Ана Радмиловић је, за оне који не могу да не знају, ауторско перо сајта НСПМ (Нова српска политичка мисао). Позната је по препознатљивим текстовима о стању на КиМ, Косову, Републици Косово, АП Косово, а понајвише о “косовским” људима који свашта (не)раде, а мало (много) добијају, а који још увек највише од свега имају прљавштине, односно највише немају сапуна (од Ане смо чули да је нажалост још увек тако).

А ето, нико, чак ни статуа бившег председника САД Била Клинтона у Приштини, ни недавна добронамерна посета државног секретара УСА Хилари Клинтон Земљи косовског завета и људског проклетства да схвате Балканце и престану да се ослањају на истакнуте или искупљене дипломе, недовршене или незапочете интелектуалце, мулти-центрике и нацио-егоисе.

Или, једноставније, да једноставно науче реченицу великана нашег глумишта Зорана Радмиловића да “културу некоме треба принети”, а на коју нас је подсетила његова кћи, Ана Радмиловић.

Наиме, у уторак, 30. новембра 2010. у Арт центру јеврејске Општине у Београду, Ана Радмиловић је приредила једно оригинално замишљено вече под насловом: “Промоција књиге, цигарета, филма и накита - voilà”. То је уствари било једно опуштено дружење уз промоцију њене књиге “Залажем се за лаж”, а после које је приказан документарни филм РТС-а о Зорану Радмиловићу.

Књига “Залажем се за лаж” представља уствари запис неограничених Зоранових народно-глумачких реченица које је његова јединица лимитирала само својим уводом и закључком.

А шта је све нама присутнима на промоцији Ана подарила од Зорана (како га и она често ословљава) директно из своје душе, било је заиста привилеговано чути, а још више усудити се, као ја сада, да помислим да света сена њеног оца који је донео овом народу толико радости може да почне и да се дичи...

“Да ли је живот сан?” – питала је четворогодишња Ана свог оца не знајући да је већ тада почела да скупља грађу за свој будући књижевни првенац који је најавила, а који за сада има само наслов: “Када је свет имао бркове”...

Не знам да ли је Ана у међувремену сазнала да ли је живот сан, не знам ни да ли ће то икада знати, али Ани свакако желим да живот “животно” одсања на за њу најлепши могући начин...

Просто-проширени наслови Аниних текстова, као и једнореченични - многоугаони описи мислим да спајају Анину писану и говорну реч са Зорановом. (ту се, чини ми се, препознаје “печат Радмиловић”)...Само што се Ана (још) не бави лажима – на даскама које живот значе, већ истином - на земљи која такође живот значи..

А ја ћу сада ипак остати на земљи и зауставити се са овом похвалом дајући можда ексклузивну информацију за читаоце да је на промоцији у Арт центру похвалу Ани новинарки већ дао Ђорђе Вукадиновић, један од два главна уредника НСПМ, и то пред неколико десетина људи разних профила.

Али, похвала никад доста!

Данас није лако ни добити шансу да некоме учиниш плезир похвале...

То се у бившим југо још увек чини углавном кришом, у четири ока, по рамену или преко рамена, док се не направи калкулација шта се тиме добија, а може изгубити, или се евентуално чека у заседи да се ухвати нешто лоше...ваљда због оне народне “да се разбије малер” кад је све добро...А онда понекад настаје и споплитање о сумње, провокације, задње намере, да и не говорим што понекад прети и опасност да се “похвалитељ” и окриви кад се неко узнесе...

Поново веровали или не, ја не припадам групацији од 100 % Југословена који су се науживали у представама Зорана Радмиловића!
Његов плодан глумачки период поклопио се некако са временом када су моје обавезе биле толике да сам једва стигла да подржим барем супруга да хитно погледа Краља Ибија, слутећи да је немогуће да један исти глумац успешно, па још са толиким стомаком, стоји у кожи вечитог краља, а и неслутећи да вечни Зоран неће стићи да сачека да поново, растерећена основних обавеза, стигнем у Атеље 212!

Па тако, баш као што је Ана, која је у 11-тој години остала без оца, учила његову славу кроз своје одрастање, тако и ја учим сада шта сам пропустила, а растерећена предрасуда јер је дело оца добило нови облик кроз мишљење детета и најбољи је могући еликсир који сваки славни родитељ треба да заслужи. Посебно када на пример за монографију о славном ствараоцу треба да се пишу томови, а то кошта.

Ризикујући бујицу негодовања, отићићу ипак и корак даље и открити тајну да је, из горе наведених разлога, за мене Зоран Радмиловић отац Ане Радмиловић, новинарке коју сам приметила чим сам се отиснула на странице НСПМ-а, препознајући у њеним редовима искреност и малодушност, лутање и жељу да се отисне, потребу да “најскупљу српску реч Косово” (Матија Бећковић) преточи у питко штиво где ће се сви барем наћи “крај пећи”, ако не у државним институцијама...Моје критике њеним текстовима Ана је оценила као “конструктивне и добронамерне”, а ову “наручену похвалу” скромно “узаградила” у речи које ми је упутила током вечери промоције “њене” књиге: (а може и понека похвала, није да не може)”. Зар није лепо?

А да похвала не само може, него и треба, нарочито кад има за шта, мени је, као родитељу, више него лако да учиним...
Али ми није увек лако и да се зауставим...

Па да сад “разбијем малер” евентуалне сувишне похвале, зауставићу се на критици Ане Раднмиловић што је уз промоцију књиге, накита и шта ти ја знам чега све тамо, убацила и промоцију дувана! Веровали опет или не!? Ето, није уродила плодом моја критика недавног Аниног текста у коме је на свој аутентичан ивично-самодеструктиван начин промовисала пушење!

А зашто је пушење тако перфидно убацила међу лепе уметности, схватила сам, онако родитељски проницљиво, опет из њене приче из детињства када се мала Ана са другарицом била отиснула на пучину у неком “возилу”, док је њен отац Зоран “као луд” махао да се врате, док је њена културна мама седела на клупи правећи се, од срамоте, да га не познаје...

Ех, ко не познаје Зорана Радмиловића, чак и кад га не познаје!

Човек са брковима, “народна песма” како рече Ана, “животни Мајстор Живота” како рече један мој пријатељ...
Зоран, достојан своје ћерке, ко је не познаје...

Не знам да ли би Зоран Радмиловић био захвалан за ову похвалу његовој вредној кћери, али верујем да би за критику “промоције цигарета” можда и запљескао...

Voilà…

(02.12.2010.)